Штраусов концерт и нацизам

Бечки новогодишњи концерт је једна од последњих масовних атракција светске телевизије.

Norman Lebrecht / 05. јануар 2019

Foto: Ilustracija, Wikipedia

Бечки новогодишњи концерт је једна од последњих масовних атракција светске телевизије. Првог јутра нове године, у 11 сати и 15 минута по централноевропском времену, на месту које себе сматра епицентром Европе, група мушкараца у свечаним оделима пење се на позорницу Дворане Бечког музичког друштва (Мусикверенсаал) да би извела ритуал који слови за симбол културе и традиције. А који, наравно, није ни једно ни дуго.

Та музика је изразито кафанска, а написали су је чланови породице Страусс за забаву војника и послуге по јефтиним бечким крчмама. Као што се догађа с већином форми прљавог плеса, ова музика се постепено уздигла од кафане до балске дворане и ускоро су је симфонијски оркестри изводили на бис, уз уздахе уважених госпа wие сцхöн / каква дивота.

Новогодишњи концерт је бомбоњера склопљена од валцера, полки, галопа, маршева и било ког другог класичног музичког треша. Гледа га 60 милиона људи у 90 земаља, што је тријумф маркетинга једног бренда над музичком супстанцом, а чији је заштитни знак смајли „наде, пријатељства и мира“. Његова културна вредност једнака је двострукој порцији туристичког кича. Нешкодљиво, осим ако водите рачуна о здравој исхрани.

Ова традиција је, међутим, несумњиво штетна. Новогодишњи концерт је настао као поклон нацистичким злочинцима, као маска за геноцид. Бечка филхармонија није оклевала да отпусти Јевреје и левичаре чим је Хитлер дошао на власт. Дванаест музичара је послато у концентрационе логоре, а 7 их је тамо убијено. Оркестар је једнодушно прихватио припајање Немачкој – „100% да“ на подстицај диригента Карла Бöхма – и спремно прионуо на културно чишћење уклонивши Махлера и друге великане са својих зидова и из своје историје.

Расистички ревизионизам је напредовао. Нацисти су срозали Беч на провинцијску престоницу и Филхармонија се побојала за свој статус. Зато су се музичари додворавали Балдуру вон Сцхирацху, бечком гаулајтеру, љубитељу музике који ће послати у смрт 65.000 бечких Јевреја. Он је аминовао први Страуссов концерт 31. децембра 1939 године, а приход је усмерио у нацистички добротворни фонд Криегwинтерхилфсwерк. Две године касније Страуссов концерт је прерастао у редовни годишњи догађај. Оркестром је дириговао нацификовани Цлеменс Краусс, а касније га је заменио сасвим правоверни Wилли Босковскy. Wие сцхöн, уздисале су матроне.

Нацистичко порекло новогодишњег концерта у Бечу било је потиснуто до прошле године, када је један историчар открио да је Филхармонија доделила своје одличје шесторици масовних убица, међу осталима и Сцхирацху, холандском касапину Артхуру Сеyесс-Инqуарту и челнику железница Рајха који је слао возове у Аушвиц. Те почасти нису опозване до 2013, а неки од злочинаца су присуствовали концертима Филхармоније до 60-их година прошлог века.

Када видимо упарађену публику Новогодишњег концерта, сачињену од бизнисмена, славних личности, политичара и дипломата, није нам тешко да замислимо њихове претходнике у црном на истим баршунастим седиштима. Мото овог града је Wиен блеибт Wиен – Беч се никад не мења. Његову кључну карактеристику уочио је Сигмунд Фреуд: Сцхеин üбер Сеин – добро изгледати је боље него бити добар. У Бечу је изглед најважнији.

После деценија прања своје историје, током последњих неколико година оркестар је под притиском почео да се мења, али његово нацистичко наслеђе је жилаво. Карл Бöхм, сјајан диригент, али не нарочито паметан човек, говорио је да „нацисти нису тако лоши – они желе да уклоне жене из политике“. Многи у Бечкој филхармонији би се с тим сложили. Оркестар донедавно није примао жене. Једно од перверзних задовољстава гледања новогодишњег преноса састоји се у пребројавању оно мало жена којима је допуштено да наступају. Оркестар има 7 чланица наспрам укупно 130 чланова, што је најмањи удео жена у једном симфонијском оркестру 21. века.

Аустријски и европски закони забрањују полну дискриминацију. Пре 3 године аустријски парламент је казнио Филхармонију смањењем буджета за 2,29 милиона евра (али су јој благонаклони званичници ту своту дотурили на мала врата). У своју одбрану музичари истичу да њихов стил прелази са оца на сина, с рођака на рођака и да се тако чува последњи препознатљив звук у глобално хомогенизованом концертном свету. Ови непотисти су у праву: ниједан други оркестар не постиже такву сладуњаву улицканост у извођењу Страусса нити такву ироничну дистанцу у извођењу Махлера.

Али цена тог звука је неприхватљива предрасуда. Музичарке и азијски музичари који побеђују на аудицији за оркестар Бечке опере немају приступ мушком клубу званом Бечки филхармонијски оркестар. Данас многи сматрају да су такви ставови неприхватљиви. Филхармонија је доживљавала демонстрације и законске претње на гостовањима у Сједињеним Државама. Али не и код куће и никад не на први дан нове године. Све док је изглед важнији од суштине – све док свет ужива у музичким шећерлемама и превиђа прљавштину у кухињи ове посластичарнице, новогодишњи концерт из Беча остаће љубимац милиона породица и сведочанство о људској способности да се поглед скрене на другу страну.

Норман Лебрецхт, Тхе Спецтатор, 13.12.2014.

Превела Славица Милетић

Пешчаник


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.