Светлана Слапшак: Национализам заглупљује

Популарност национализма је лоша, а кључна ствар је да је он намењен глупим и мање образованим. Национализам је на нивоу знања нека врста понижавања знања, јер не негује интелект, критику и разумевање.

Maja Isović / 08. новембар 2013

Светлана Слапшак, професорица антропологије античких свјетова, студија рода и балканологије, деканка Институтум Студиорум Хуманитатис из Лјубљане, у Бањалуци је одржала предавање у оквиру Критичких културолошких студија, које организује Филолошки факултет у Бањалуци. Искористили смо прилику да са професорицом Слапшак поразговарамо о одговорности према прошлости, стереотипима када се говори о Балкану, национализму, Босни и Херцеговини и другим темама. Професорица Светлана Слапшак иза себе има биографију која захтијева поштовање и дивљење. Предложена, у групи 1000 жена за Нобелову награду за мир 2005. Предавала је на многим југословенским, европским и америчким универзитетима, а својим књигама и колумнама показује да друштвене појаве нису онакве какве нам се представљају. У прошлом режиму је саслушавана, праћена и претучена од стране полиције и тајних служби, дуго је дјеловала као дисидент указујући на потребу слободног говора. Објавила је преко 40 књига и зборника, преко 200 студија, преко 400 есеја, један роман и преводе са грчког, новогрчког, латинског, француског, енглеског и словеначког језика. У свом тексту „Сећање и одговорност: предуслов будућности“ који сте написали 2000. године, истичете да су интелектуалци, умјетници и културни ствараоци техникама лажи и заборава скинули одговорност са себе кад је у питању суочавање се прошлошћу. Десет година је добра дистанца. Да ли се нешто промијенило? Нажалост, скоро ништа се није променило. То примећујемо кад поредимо различите културне и историјске моделе прозвођења дискурса мржње, изазивања рата, произвођења уметничких, књижевних и других дела. Та дела се иначе не повезују са ратом, али у случају Југославије су итекако била важна за изазивање менталитета који је водио директно на фронт, а критика која би то анализирала још увек није заживела. Постоји једна формална иницијатива кад говоримо о суочавању са прошлошћу у оквиру које су извесне уметничке и културне активности, а то је Реком. Међутим, они који су заиста криви, они који су са својим талентима и интелектуалним способностима производили националистичке дискурсе нису у тој групи. Млађи људи покушавају да разреше ту одговорност, али проблем је што они немају осећај контекста који ми старији имамо. Генерацију која је изазвала југословенски рат, бар на подручју интелектуалних напора и међу елитама, још увијек се може оптужити. Национализам је и даље главна идеологија која влада овим просторима. Каква нам је пројекција будућности? Популарност национализма је лоша, а кључна ствар је да је он намењен глупим и мање образованим. Национализам је на нивоу знања нека врста понижавања знања, јер не негује интелект, критику и разумевање. То је најгори аспект национализма који је истински опасан за будућност. Основни проблем је да национализам заглупљује. Све остало може да се лечи, а заглупљивање је јако тешко лечити, јер то захтева јако много новца и времена. А фолклор и остало, ко воли нека ужива, немам ништа против. Ви се бавите балканологијом. Колико је сам појам Балкан оптерећен прошлошћу, предрасудама и стереотипима. Какав је Балкан кад се сагледа без тих талога? Балкан је читав сплет нарација, које је јако добро анализирала Марија Тодорова (прим. аут. „Имагинарни Балкан“, Марија Тодорова). Као сплет нарација, Балкан је настао у Европи у тренутку кад јој је требао нови идентитет који је брзо пронађен у Античкој Грчкој. То порекло је Европа за себе украла у И веку кад је инвестирала у себе да би се спасила од Турака. Тада је Грчка фиксирана као подручје у које има смисла улагати, за разлику од остатка Балкана. Све остало се појављује као „балканско двориште“ где нико нема право и положај као што имају Грци. Прва ствар која се тада произвела јесте балканска траума, а друга ствар су локални национализми, јер сви морају да смисле нешто за себе да би се приближили грчком моделу. То је једна напета ситуација која све време одобрава, омогућава и уводи колонијалне политике. Због тога сам ја веома бесна кад се било шта стереотипно повезује са Балканом, јер је то западна измишљотина која се још увек исто употребљава као што се употребљавала средином 19. века. То је скандалозно. Истовремено, то не значи да ја браним балканске национализне. Напротив, кад рашчистимо с тим стереотипима, видјећемо која је гомила страхота произведена. Ја хоћу да балканску одговорност извучем из западних стереотипа и локалних национализама. Какво је Ваше промишљање о Босни и Херцеговини? Земљи која је оптерећена не/дијалогом и некомуникацијом прије свега челних људи, па надаље? Однос „ми“ и „они“ је овдје свакодневна појава која оптерећује сваког појединца. Моји пријатељи ми кажу да су овдје универзитети 50-ак километара удаљени један од другог, али да су они два света и да нема никакве комуникације између њих. Кад је свет одређивао кантонски систем као најбољи модел за Босну и Херцеговину направљена је аматерска грешка. Та грешка данас доноси несрећу милионима људи. Да би се  то решило Босна мора да смисли политику која јој одговара, а по мом мишљењу то могу само млађи. Поред тога, паралелно се мора радити на приближивању Европи. Те двије, у суштини супротне ствари, могу да спроводе само паметни људи. Паметни људи по дефиницији морају бити образовани. Било би добро да се нешто уради на плану да паметни, образовани, компромисни људи добију шансу за формирање политике и то би дало резултате. За Босну је кључно и да се млађи истраживачи почну бавити оним што се фалсификује на све стране, а то је културна историја Босне и Херцеговине. Требали би да изађу из академског укоченог модела и да покажу да то што се сматра тим, није више то. Почев од Андрића, да не говорим о Кустурици. У Босни и Херцеговини готово да не постоји друштвена критика од стране универзитетских професора, или како они себе воле назвати – интелектуалаца. Шта Ви мислите о тој некритичности? Не стављам одговорност на оне који уводе систем у којем се не може говорити, него стављам оштрицу критике на главе оних који би то могли да примете, а неће. Интелектуалци треба да делују унапред, а не уназад. Они се морају појавити раније, приметити прве знаке одређених појава и на њих реаговати тако што ће их напасти и критиковати. То се не дешава због уобичајеног проблема академске заједнице, а  то је да је потхрањена.  У сваком погледу, и физички и интелектуално. У таквој ситуацији требају се појавити школе и групе људи где ће се формирати одређено мишљење које ће бити утицајно, а да ли је то могуће у Босни и Херцеговини, ја не знам. Како гледате на једну нову појаву друштвеног активизма, популарно названу „фацебоок протестима“? Од поруке на фацебооку до побуне је јако дуг пут на којем се налази јако много кривина. Ту не постоји директна линија. Не може се из фацебоока правити револуција, али добро је то што бар у урбаним просторима где се људи могу јако брзо сакупити фацебоок може да делује. Заправо је савршена прилагодљивост титтера, фацебоока, мобилних телефона и осталих техника у граду. То још ни једна тајна служба није успела да уништи и због тога се буди нада да постоје методе које још нису довољно искориштене. Једна Ваша реченица веома сликовито описује стање у данашњим медијима „ускоро ћемо имати и шоу у којем ћемо моћи сазнати да ли добровољац брише своје интимне делове тоалет папиром левом или десном руком“ (Охолократија, 2009.). Да ли ова ситуација у медијима помијера фокус са стварних проблема грађана на шоу, забаву, глупост? Добар део улоге медија је управо у томе. Тако је било и раније, то није нешто ново. Медији су један добар део своје активности увијек посвећивали преношењу таквих садржаја и радили су на заглупљивању, социјалном и политичком успављивању, развијању неосетљивости уместо да раде на развијању осетљивости. Једа мањи дио медијског простора био је заокупљен буђењу свести, политичких иницијатива и интелекта. То је нешто с чим морамо рачунати и вероватно нећемо ништа друго доживети осим још веће банализације медијског простора. Живимо ли ми у времену банализације живота? Данило Киш је на једном мјесту рекао: „Баналност је неуништива као пластична боца“. Како се борити против тога? Сасвим сигурно су истините те Кишове речи. Баналност је неуништива као пластична боца, или као античка ваза, јер има веома баналних античких ваза које сведоче о томе. Баналност ће увек бити присутна, али оно што је кључно је колико је баналност укључена у систем размишљања о другом. Немам ништа против баналности која је невидљива и која се третира, где један део те баналности може бити обојен тако да буде посвећен разумевању баналности другог. Баналност у том смислу може бити бенигна. Међутим, како ћете обојити баналност и који јавни дискурс ће баналност попримити то је већ друго питање. Бојим се да је на нашим просторима баналност углавном била обојена црвеном бојом крви. На нивоу баналности се расправља ко сме да живи, а ко не. Какав је положај жене на Балкану. Колико се њена улога промијенила у односу на нека прошла времена? Рецимо у односу на социјализам, број и квалитет законских прописа кад је ријеч о женским правима је мањи. На Балкану ме забрињава то да жене још увек нису нашле савезнике у борби за своја права. Женска права се остварју уз помоћ других, већином уз помоћ владајућих, а ако већ влада патријархат, требали би наћи савезнике у патријархату. Данас имамо ситуацији да су сви политички коректни, али нико ништа не ради на пољу права жена.

Архива БУКЕ

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.