Тања Ступар Трифуновић: Друштво у којем живимо све више је налик каквој гротескној арени у којој побјеђују они који су кадри смислити више лажи и смицалица

Ужурбаност је привид. Имамо времена само нећемо да га имамо јер је великој већини људи постало неподношљиво да остану насамо са собом. Сви се понашају као да су на траци за трчање. И јесу. Трчимо у мјесту.

Maja Isović Dobrijević / 23. март 2019

Foto: Borislav Brezo

Тања Ступар Трифуновић, рођена је у Задру 1977. Дипломирала је на Филолошком факултету, Одсјек српски језик и књижевност у Бањалуци. До сад је објавила неколико књига поезије, књигу прича и роман. Радови су јој превођени на енглески, њемачки, пољски, словеначки, македонски дански  и француски.

Са Тањом разговарамо о њеној књизи, књижевности у БиХ, животу писаца, друштву у којем живимо и другим темама.

Имајући у виду да је твој први роман “Сатови у мајчиној соби” твоја најнаграђиванија књига, имаш ли намјеру да се вратиш овој књижевној форми?

Пишем и поезију и прозу. Само се ради о различитом ритму објављивања и о томе да сам поезију прву почела објављивати јер сам њоме била задовољнија. Чинило ми се да за прозу човјек треба постићи неку зрелост и животну и књижевну. Барем је у мом случају било тако што не мора бити правило. Има јако младих људи који напишу одличне прве романе попут рецимо “Усамљености простих бројева” које је Паоло Ђордано написао са свега двадесет и пет година.

 Гдје, по твом мишљењу, твоје књиге најбоље пролазе, имајући у виду да много путујеш, гдје су најприхваћеније?

Због језика и чињенице да овдје објављем већ двадесетак година а први преводи на стране језике ми излазе тек уназад пар година сасвим логично највише читалачке публике имам на просторима некад нам заједничке земље Југославије. Што се тиче искустава са читања и реакција публике они су свугдје јако позитивни.
 
Да ли је тежак живот једног књижевника, књижевнице имајући у виду путовања, промоције, сусрете, на неки начин никад не знате гдје ће вас пут одвести?

И јесте и није. То зависи од расположења. Некад вам се не путује и у тим тренуцима је сваки излазак из куће терет, а некад су та путовања драгоцјена и прелијепа искуства. Не мислим да постоји неки посебни живот књижевника/це, велика већина нас на овим просторима живимо животе оптерећене и презасићене истим проблемима. Та путовања на књижевне наступе или резиденцијалне програме често су добродошао одмак од свакодневице. Нека врста неопходног менталног годишњег одмора.  

Бањалука дуго није имала књижевни скандал попут оног када је твоја пјесма избачена из једне манифестације. Сада кад се све смирило, како се осјећаш због тога?

Не доживљавам то превише лично. Није проблем што је то била моја пјесма него у самом поступку и односу према аутору. Оваквим чином ми показујемо оно што често видимо на улици, у саобраћају, чекаоницама, школама, у свакодневном опхођењу према другом; бахатост и непоштовање, саможивост и глупост.  То није добро и неће донијети ништа добро.

Шта за тебе значи писање, можеш ли замислити живот да не пишеш, како се осјећаш док си сама са својим ријечима?

У различитим временским периодима и мој однос према писању се мијењао и мијења. Некад је то посао, некад потреба, некад продукт тренутног надахнућа а често и комбинација свега поменутог.  Могу замислити живот без писања јер прођу некад дужи временски периоди да не пишем. И тад је то сасвим у реду.  Исто тако има периода када ми је писање нека врста нужности и то никако не треба романтизовати . Ријеч је више о некој врсти не баш пријатне принуде.  Нешто налик готово неподношљивој унутрашњој напетости.  Послије, када се напише стиже и помало катарзично олакшање.  Да нема ове поменуте принуде у мени не бих ни писала, има пуно љепших начина да се проводи вријеме.
 
Имајући у виду да ријетко који књижевник код нас може живјети само од писања шта нам то говори о друштву у којем живимо?

Данас ријетко који човјек у нашем друштву који се бави својим послом и ради осам сати тешко да може живјети од свога рада. Може животарити. Зато сви сваштаре, крадуцкају или отворено краду, муљају, петљају, поткупљиви су и тако даље има читав низ инспиративних одредница и зато живимо како живимо. Преживљавају они које зову сналажљивима а заправо би то било бескрупулозни. Друштво у којем живимо је књижевно инспиративно али не баш превише пријатно за нешто што би требало бити налик нормалном животу. Књижевнике не треба идеализовати и они се се као и остали довијају како преживјети. Нема их још у  фармама и задругама али су ту и тамо присутни у свакодневним дневнополитичким шоу програмима. Друштво у којем живимо све више је налик каквој гротескној арени у којој побјеђују они који су кадри смислити више лажи и смицалица.  У том оквиру говорити о животу од писања је апсурдно и смјешно ; од писања могу живјети само они који нису писци.

 

Фото: Борислав Брезо

 

Имајући у виду свијет у којем живимо, гдје је све ужурбано, немамо времена, како да се вратимо књигама, умјетности, култури…

Ужурбаност је привид. Имамо времена само нећемо да га имамо јер је великој већини људи постало неподношљиво да остану насамо са собом. Сви се понашају као да су на траци за трчање. И јесу. Трчимо у мјесту. Постаје јасно да од те силне лажне ужурбаности нисмо стигли нигдје – осим што све већи број људи пије лијекове “за живце” или се дрогира нечим.  Када људи опет крену тражити сами себе; не ове секси аватаре којима се приказују по друштвеним мрежама и на улици, него стварне, крхке, реалне себе – тада ће се вратити озбиљним књигама, умјетности и духовности.  Када кажем духовности не мислим ни на њуејдж сваштарење, ни досадно трућање о позитивном размишљању,  као ни на ову језиву инстант дневнополитичку тренди религиозности са крстом на ретровизору и сликом свеца на профилној, него ће морати зачепркати по тим често непријатним и тешким али неопходним осјећањима у себи јер ми ипак на срећу или жалост нисмо машине ма колико да смо им некад налик.  Хигијена унутарњег живота човјека је итекако битна. Али та врста свјесности се дешава у појединцима. На жалост, тренутно смо у једном супротном назадном и регресивном процесу. И није умјетност та која нужно освјешћује, она исто тако може створити лажни осјећај самодопадљивости и појачати наше несвјесности јер је угодна егу. Тако је кул бити умјетник или вољети умјетност па си одмах бољи од других. То је једно велико срање ако се човјек уљуљка у тој квазиумјетничкој слици себе/ свијета. Нама треба елементарно познавање друштвених процеса и психологије јер ћемо у супротном поново постати мајмуни што не би било чудно када саберемо колико смо пута измајмунисани.    
 
Свакодневно се издаје много књига, да ли је могуће све то пратити? Како наћи оно квалитетно штиво које ће нас заинтересованости?

Није могуће све пратити а нема ни потребе. Људи књиге бирају према личним афинитетима.  И врло је растегљив појам шта  је коме квалитетно штиво.  Што не треба бркати са књижевношћу. Књижевност је нешто друго. Она у оном научном смислу бављења књижевношћу  постоји да би покушала  дефинисати и сачувати оно што је вриједно кроз вријеме. И ти вредносни судови имају мана и дакако да су под утицајем тренутне друштвене  моде,  политике, укуса али са друге стране постоје књиге које надилазне временски оквир свог настанка, постоји универзална вриједност и начини да оцјенимо што је то добро у књижевноумјетничком смислу . Већину читалаца не занима књижевност и то је њихов избор и у реду је.
Када бирате књигу битан је мотив -  да ли хоћете да се релаксирате или да стварно читате књиге.  Читање “озбиљних” књига ријетко кад је релаксирајуће оно има неке друге функције. Није хоби ни разбибрига.  
 
Какав је за тебе живот у Банајлуци, који су проблеми које би извојила, шта теби највише смета?

Имам отпор према томе да дефинишем било шта са неколико једноставних реченица јер толико тога остане изван. Зато се одговор не би могло свести на - добар или лош јер би то било нетачно. Какав је за мене живот у Бањалуци у крајњем није ни битно.  Одговорити на ово значило би препричавати двадесет и нешто година свега и свачега и то не би било ни посебно занимљиво. Битне су оне поенте које вриједе за људе који живе у овом или било ком другом граду. У Бањалуци сам упознала дивне и саосјећајне људе почевши од оног првог дана кад смо дошли у њу као избјеглице, људе који су нам помогли, због којих сам се осјећала прихваћено као и оне друге који су убјеђени да им чињеница да су “рођени бањалучани” нека врста гаранције више вриједности, памети, образовања и урбаности што често није био случај. У Бањалуци сам упознала јако талентоване, паметне и скромне људе као и оне друге који су много више од знања имали знање  о томе кога требају знати да би “успјели” у Бањалуци. Бањалука је као сви градови бивше нам земље прошла рат и болни распад једног система вриједности да би се на њему створио нови – често се игнорантски односећи према свему оном што је створио прошли систем (то је код нас понављајући тренд заборава који нас скупо кошта). У тим трансформацијама нестајали  су људи, предузећа, објекти и створили су се на мјесту старих нови. Чак и нови људи. Моја породица је “испарила” из једног града (Задра) и осванула у другом (Бањалуци). Људи, суграђани и у једном и у другом граду често као што и сада криве мигранте за своју невољу, кривили људе крај себе; једни оне које су отишли, други оне који су дошли. Али нису криви људи него процеси који су управљали тим кретањима и они који су их покретали. Криви су ратови и њихови произвођачи. Не, нисмо постали овакви зато што су избјеглице дошле  у Бањалуку и “поквариле је”. Не нећемо “пропасти” због миграната. Не, није Бањалука сама по себи добра ни лоша, примитивна или културна и не дешава се то само од себе  – ми чинимо Бањалуку. И све смо то ми. Уколико смо више себични, покварени, бахати, корумпирани, зли, подмукли и несвјесни свијета око себе и Бањалука ће више бити таква. И у њој таквој ће расти наша дјеца.

БУКА АРХИВА

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.