Три мјесеца је боравио у бх. камповима са мигрантима и забиљежио до сада неиспричане приче: “Ови људи би могли бити наш спас”

Три мјесеца Муневер је боравио у камповима у којима су смјештени мигранти који се тренутно налазе у Босни и Херцеговини. Тражио је појединачну умјесто масовне приче, јер се ради о људима, а не о безобличној маси која лута Европом.

Tatjana Čalić / 18. децембар 2018

FOTO: "EU info centar Vanja Ćerimagić"

Када успијете својима радом отворити теме које су гурнуте у запећак или нису тако познате и присутне у јавности, тек онда тај рад добија смисао. Управо то је пошло за руком фотографу из Тузле, Муневеру Салиховићу. Његови јунаци су људи са маргине, који живе ту поред нас, потпуно скрајнути и заборављени.
Три мјесеца је Муневер  боравио у камповима у којима су смјештени мигранти који се тренутно налазе у Босни и Херцеговини. Тражио је појединачну, умјесто масовне приче, јер се ради о људима, а не о безобличној маси која лута Европом. Људи, истиче Салиховић, не постоје у јатима, стадима и крдима. Зато се одлучио радити портрете.
Радио сам свој посао, направио сам портрете људи у болном тренутку њиховог живота. Они који гледају имају право одлуке како ће ти људи за десет година видјети своју слику и нашу земљу: као простор ускраћености и недостатка или као благодет и шансу. Портрети су рађени на лицу мјеста, тамо гдје сам затекао људе, тамо гдје су се они, својевољно или невољно, затекли. Сви фотографирани дали су ми дозволу у буквално смислу, дозволили су ми да буду тема мојих радова - а у симболичком, омогућили су ми да њихову причу пренесем другим људима”, каже Салиховић, са којим смо разговарали након што су његови портрети у децембру представљени јавности у Хисторијском музеју у Сарајеву. 

 

Изложба под именом “Пеопле” се састоји од 41 портрета. Ради се о ужој селекцији, јер је у процесу рада настао много већи број портрета.


Какав је утисак цијели овај пројекат отавио на вас као умјетника и човјека?
Дубоко вјерујем да ако човјек поштено ради свој посао, он мијења свијет око себе. Пружио сам руку, а натраг сам добио пуно више него што сам дао. Једноставно, у нама постоје неке предрасуде које ни сами себи не признајемо. Велико је благо ослободити се тога, ријешити се помисли да сажалијевате људе због стања у којем их тренутно затекнете. Пуно је тога што не знамо о другима. Патимо од тога да ће нам неко нешто узети, шкрти смо, јер смо сиромашни духом, па зато нисмо спремни да прихватимо ни оно што нам се нуди. А цијели свијет, пун људи попут нас, нам је понуђен. Ја сам закорачио у свијет властитог незнања и обогатио свој живот.

 

ФОТО: "ЕУ инфо центар Вања Ћеримагић"


Већина медија, нажалост, у својим репортажама мигранте представља као пријетњу? Какве сте ви људе упознали?
Испричаћу вам неколико прича: Упознао сам виолончелисту који има седамнаест година. У Ирану је похађао конзерваториј, његова породица напустила је живот у домовини како би он наставио студије у иноземству. Тако сам научио да живот на који смо научени вриједи више од страха. Упознао сам човјека, бившег војника из Афганистана који се борио против талибана, врхунског спортисту, ММА борца, перјаницу националног спорта у својој земљи. Шта га је натјерало да се мјесецима повлачи по нашим путевима и ризикује живот? Тако сам научио да не знамо све. Упознао сам Курда којег сам фотографирао два пута - дан прије него је покушао прећи границу и након тога - кад га је полиција претукла. Ове двије фотографије показују два различита човјека - једнога који се нада и другога којег су сломили, беспотребно, безразложно, нељудски. Он говори четири језика, мајстор је за израду персијских тепиха. Тако сам научио да је зло глупаво, а наш потенцијал за добро јако скучен. Упознао сам дјевојку која је професионална пливачица и радила је у својој земљи као спасилац. Она ће можда некоме спасити живот. Можда јој је то судбина? Можда спаси ваше дијете - можда некога од вас који читате овај текст? Тако сам научио да нам је у животу дато само онолико колико смо спремни прихватити. 

Зашто се онда сматрају пријетњом?
Зато што су људи као и ми - и имају исте проблеме као и ми - насилни су као и ми, најчешће много мање него ми, добри су као и ми. Као и сви људи на свијету. Како нисмо спремни да се суочимо са собом, бавимо се "сигурношћу", а не људима. Јер смо кукавице.
А опет , имам пуно пријатеља који се много труде да помогну овим људима, али медији упорно спинују информације и приказују те људе углавном у негативном контексту. А то нам је ваљда тренд. И јако пуно људи има који срцем помажу, али некако остају невидљиви. Ја увијек кажем да су људи добри, само их треба што чешће подсјећати на то, а управо то покушавам овом изложбом и успијева ми, барем ако је судити по реакцијама на изложбу. 

ФОТО: "ЕУ инфо центар Вања Ћеримагић"
 

Значи има наде за нас?
Има, вјерујете, само смо још увијек успавани. Носи ова земља неку посебну енергију, исцјелитељску. Ја сам заиста оптимиста више него што сам био прије пар година, чини ми се да ћемо се око ових људи лакше окупити, могли би они бити наш спас.


И својим ранијим радовима, показали сте да вас занима свијет у којем живите и проблеми са којима се суочавају маргинализоване групе. 
Годинама радим на пројекту који сам назвао "Невидљиви". Овај подухват резултирао је до сада изложбама "ТРА(НС)ВЕРЗА" ( 2014) и "Невидљиви" (2016). 
У 2014. години, кад сам се спремао да кренем радити портрете "уличних људи" - желећи се, у бити, бавити стереотипима и могућностима фотографије да забиљежи и доведе у питање знање о људским бићима - прекинули су ме протести у Тузли. Промијенио сам се, себе, свој рад и усмјерење. Умјесто почетне жеље снимио сам "хулигане". Из тога је произашла изложба  "ТРА(НС)ВЕРЗА" и ту почиње мој рад на портретима "невидљивих". Након тога, фотографирао сам рударе Ђурђевик - такођер сам радио портрете "између живота и смрти" - у тренутку кад људи излазе из јаме. Резултат је био афирмација мушкости, достојанства и снаге - они изгледају као ликови са насловница мушких магазина, тако су и снимани. Они заслужују да буду на насловницама магазина


Колико је важан један такав социјални ангажман појединца и колико исти недостаје у данашњем друштву?
Волио бих да имам заједницу људи који схватају да ћемо сви, па и они најповлаштенији међу нама, постати маргина - уколико се не обратимо једни другима. Ја долазим из комерцијалне фотографије - из свијета у којем је техника најважнија, вјештине које сам стекао радећи за велике свјетске куће користим као форму у којој је људима суочавање са собом прихватљивије. Искључиво користим портрет и искључиво радим фотографије високог квалитета - зашто би само наши целебритy-ји били представљени као издвојени и важни? Радим на премошћавању социјалне разлике алатима који се у фотографији користе деценијама. То је, по мом мишљењу, разлика између онога што данас сматрамо документарном фотографијом и онога што се сматра умјетничком фотографијом. Тачно је да биљежим стварност, али се ради о мојој стварности, која је лако читљива, али је и моја намјера јасна. Када говоримо о ономе чега у нашем друштву нема - ниједног колеге фотографа није било на сарајевском отворењу моје изложбе. То ми је велика мотивација да улажем у изградњу заједнице.

 

ФОТО: "ЕУ инфо центар Вања Ћеримагић"

Изложбу „Људи“ Муневера Салиховића организовала је Делегација Европске уније и Уред специјалног представника Европске уније у Босни и Херцеговини, у сарадњи с Међународном организацијом за миграције (ИОМ) у Босни и Херцеговини. Изложба је отворена до 18. децембра. 
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.