Ведрана Рудан: У очекивању живота

Живот је најљепши иза шездесете. Све најгоре што ти се могло догодити је иза тебе, оно најбоље дешава ти се овог трена. Добар је осјећај не живјети у очекивању живота.

Vedrana Rudan / 12. март 2018

Кад сам била млада прочитала сам да су најсретнији људи они изнад шездесете. Сигурно сам се подругљиво насмијала и мислила како тај податак нећу запамтити, тко може било што памтити четрдесет година? Налазим се у групи 60+. И никад нисам била сретнија.

Увијек сам била пуна планова. Уписат ћу средњу школу, па факултет, дипломират ћу, наћи посао, удати се, имати дјецу, одгајати дјецу са вољеним мужем… У свакој фази свог живота сањарила сам о љепотама које ме чекају у идућој и бешћутно анализирала гадну фазу у којој се тренутно налазим.

Гимназија је била хорор. Ноћима су за мном трчале нацртна геометрија, аритметика, технички и остале страхоте у намјери да ме сустигну и удаве. Ништа од онога што сам учила није ме занимало. Професори су били глупи, досадни, пијани, луди. А и тај престрашни осјећај да су ти груди у првом разреду два броја премале, у трећем три броја превелике, бацао ме у очај.

У љубави  нисам имала среће. Била сам ружна? Тко ће ходати уз цуру високу 1,80? Уста сам након првог пољупца испрала сам ракијом. Осјећај гађења дуго сам осјећала у грлу. Био је приштав и висок и мршав и пољубили смо се јер је њему био рођендан и јер сам му ја дан прије на плажи обећала да ћемо се пољубити. Зашто нисам рекла не? Требала сам рећи не оцу, мајци, “пријатељицама”, шефовима за које сам радила још као средњошколка. Шлатали су ме по гузици, овлаш ми миловали груди и кољена, а ја сам се смијешила јер сам хонораром куповала одјећу и књиге.

Како сам била сретна кад сам уписала факс. Учит ћу оно што ми се свиђа, најзад ћу дисати пуним плућима. Кад се само сјетим… Штребала сам пиздарије дању и ноћу, све бих испите дала у шестом мјесецу да бих љети могла радити осамнаест сати дневно. На бродовима, у хотелима, аутобусима. Водила сам паклени живот испуњен драпањем са мушкарцима који су ми били најдражи кад су били далеко од мене. Кад ћу дипломирати? Кад ћу почети живјети?

Дипломирала сам, добила посао у школи и схватила да је управо то оно што мрзим. Треба мијењати посао, кренути испочетка. Промијенила сам посао, удала се и родила. Најзад, прави живот. То? Удављена кредитима, растрзана између натезања са дјецом, зашто сам их родила, зашто сам их родила, одвратног посла и чекања да онај мушкарац коначно изађе из мог живота, нестрпљиво сам чекала четрдесети рођендан.

Пухнула сам у оне свијећице. Кад се само сјетим колико сам интервјуа морала давати. Мајци, пријатељима, знанцима, колегама… Зашто развод? Зашто бијег? Схватила сам, морам одрасти, помирити се са бесмислом са којим су се сви око мене помирили.  Све се већ догодило. Трајало је то и трајало.

Дјеца су одрасла, постала су људи. У празној кући која никад није била веселија остали смо сами, он и ја… Радимо што нас воља. То јест, он не ради увијек баш оно што жели, млађи је, ја уживам. Знам да преда мном постоји само смрт. Ипак, снажно осјећам љепоту живљења. Све ми има смисла и све је велико. Заједнички доручак, ручак, вечера. Гледање на телевизији филмова који ће можда добити Осцара. Нада да ће вожња кућног бицикла отјерати болове у ногама.

Ноћ преспавана у једном комаду, који ужитак. Држање за руке након тридесет година заједничког живота. Мирење са вишком килограма, мутним очима, опуштеним бедрима и спознајом да ти никакав нож неће вратити младост. Најзад знам Тајну.

Живот је најљепши иза шездесете. Све најгоре што ти се могло догодити је иза тебе, оно најбоље дешава ти се овог трена. Добар је осјећај не живјети у очекивању живота.

 

Блог ауторке

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.