Власти у Босни и Херцеговини би требали потписати Декларацију о безбједности школа

Током рата у Босни и Херцеговини 1992- 1995, умјесто да буду мјесто гдје дјеца уче, играју се и стварају пријатељства, школе су често биле мјеста погубљења по кратком поступку и незаконитог заробљавања цивила, гдје су жене, мушкарци и дјеца били предметом мучења, нехуманог поступања и сексуалног насиља.

Emina Ćerimović / 16. јануар 2017

Власти у Босни и Херцеговини би требали потписати Декларацију о безбједности школа   

Ауторица: Емина Ћеримовић   

Једног јесењег поподнева 1993. године, након тешке артиљеријске ватре, моја старија сестра Едина дала ми је руксак и журно ме повела пустим улицама до локалне школе у Високом, граду 30 километара од Сарајева, гдје смо живјеле с мамом као интерно расељена лица. То гранатирање је додатно разрушило већ оштећену зграду школе, па нам је због било могуће да се провучемо кроз, како је то мени, деветогодишњакињи, тада изгледало, узбудљив тунел од рушевина.  

Унутар зграде, језива тишина испуњавала је ходнике и празне учионице. Држећи се за руке, ми смо ходале кроз крхотине док нисмо некако успјеле наћи пут до некадашње библиотеке, гдје су годину дана раније књиге уредно стајале по полицама, а сад их је на стотине лежало разбацано по поду. Гледала сам како се Едина сагиње на кољена и почиње прикупљати књиге и стављати их у руксак. Сагела сам се и ја и почела радити то исто. Пола сата касније, изашле смо из школе са два руксака пуна украдених књига.     

Наша локална школа први пут је затворена у јесен 1992. године, јер су локалне власти утврдиле да она након удара артиљеријске ватре више није безбједна. Неко вријеме, наставници су нас ученике окупљали и обављали наставу у подруму локалне поште или у кућама које су сматране за безбједне. У току четири ратне године, школа би понекад отварала врата и омогућавала нам да учимо у разредима који су гледали на унутрашње двориште – у нади да су у унутрашњости мање шансе да се погине од минобацачке или артиљеријске ватре. Међутим, као и на хиљаде друге дјеце у Босни и Херцеговини, и ја сам провела више година у подруму покушавајући преживјети пуцњаву, хладноћу и глад него у школи.

Током рата у Босни и Херцеговини 1992- 1995, умјесто да буду мјесто гдје дјеца уче, играју се и стварају  пријатељства, школе су често биле мјеста погубљења по кратком поступку и  незаконитог заробљавања цивила, гдје су жене, мушкарци и дјеца били предметом мучења, нехуманог поступања и сексуалног насиља. Једна средња школа у мом родном граду Фочи постала је мјесто гдје су многе жене и дјевојчице из фочанске регије биле држане у ропству и вишеструко силоване.

Према подацима Свјетске банке, 50 посто школа у Босни оштећено је или уништено; оне су често бивале метом намјерне ватре, спаљиване су, заузимане од стране војске и претваране у касарне или у складишта оружја, или су кориштене као склоништа за расељене породице.

Нема података о томе колики је број дјеце одрастао без прописног образовања током рата у Босни. Оно што знам је да су за дјецу из мог сусједства књиге које смо моја сестра и ја крале из школе биле један од ријетких извора образовања те зиме 1993. и наредне године.

Читати књиге током рата, било је попут бијега у други, нормалнији свијет. Књиге и приче су нас одржавале у животу.

Од рата у Босни прошло је преко 20 година. Међутим, и данас скоро 24 милиона дјеце широм свијета не може ићи у школу и образовати се јер њихове школе, баш попут школа током рата у мојој земљи, нису безбједне због рата или несигурног стања.

Међутим, има разлога за наду. Она се зове Декларација о безбједности школа и осмишљена је у циљу спречавања напада на образовање током ратних сукоба. То је нова међународна обавеза земаља које се слажу да ће се додатно заложити за безбједност школа чак и током ратног стања. Босна и Херцеговина има моралну одговорност да је подржи.

Пружањем подршке Декларацији о безбједности школа, Босна и Херцеговина би показала опредијељеност земље у смислу уздржавања од употребе школа за војне сврхе и придружила би се растућем глобалном консензусу по ком и другдје треба смањити степен вјероватноће да ће ученици, наставници и школе у оружаним сукобима бити на удару напада.

Босни и Херцеговини још увијек предстоје тешка времена. Познато је да њено трочлано предсједништво тешко да икада постиже икакав договор о важним питањима. Због немогућности тројице лидера изабраних по кључу етничке припадности да постигну договор о пресудним питањима већ се одуговлачи процес пријаве за чланство Босне у Европској унији.


Међутим, потписати Декларацију о безбједности школа не би требало бити тешко. Већина дјеце у Босни и Херцеговини, без обзира на етничко поријекло, у рату је одрасла без образовања. Ово је прилика да тројица лидера заузму чврст заједнички став усмјерен на то да се спријечи ситуација да дјеца у Босни и Херцеговини икада више морају рискирати свој живот за књиге и образовање.

 

 

Емина Ћеримовић, @ЕминаХР, је истраживачица у одјелу за права особа са инвалидитетом при организацији Хуман Ригхтс атцх.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.