U našem životu postoje izvesne „konstante našeg mentaliteta” koje se  pokazuju kao smetnja razumevanju, poverenju i pomirenju između naroda, vera  i kultura.Ti čvrsti obrasci mišljenja, verovanja i ponašanja (nacionalni, politički, kulturni), o kojima će ovde biti reči, jesu: tradicionalizam, autoritarni mentalitet, politička ne/kultura, antiintelektualizam, predrasude i nepostojanje kritičke  javnosti.
Čuveni francuski istoričar Fernand Braudel rekao bi da su to pojmovi  dugog trajanja. Evo samo par naznaka o svakom od ovih šest pojmova.
Tradicionalizam je ideologija koja potomcima nameće ideje, verovanja, vrednosti i norme njihovih predaka – da ih slede bez pogovora ili prigovora, ne obazirući se na promene u spoljašnjoj sredini ili unutrašnjem iskustvu. Tradicionalizam, kao zatvorena svest, stoji u obliku teške prepreke uspešnoj komunikaciji, ne samo sa vlastitom prošlošću nego i kao nepremostiva teškoća u pokušaju komunikacije između drugih naroda i njihovih kultura.
Akomunikacija između dve kulture moguća je samo pod uslovom da se oba kulturna sistema shvate kao otvorena, nedovršena i nesavršena – samo tako mogu jedan drugog da upotpune, oplode i usavrše. A. Gurevič upozorava: „Mi ljudima drugih vremena, društava i civilizacija postavljamo naša pitanja, ali očekujemo da dobijemo njihove odgovore, jer je jedino u tom slučaju moguć dijalog.”
Čvrsti ili okamenjeni obrasci mišljenja, verovanja i vrednovanja, kao što su predrasude, autoritarni mentalitet i nacionalistička ideologija, onemogućuju dodir različitih kultura i vremena, ili taj susret sa drugim i drukčijim razumeju kao svađu. „Tako svaki nacionalista liči na čovjeka koji kroz vrijeme ide natraške, svađajući se s prolaznicima.”Kada ideja o isključivoj vrednosti svoje tradicije pređe u normu,  tada se može govoriti o tradicionalizmu kao ideologiji.

Autoritarni mentalitet je druga konstanta našeg društvenog i političkog iskustva. U nas je niz generacija odrastao i dozreo u autoritarnoj atmosferi (bilo u porodici kao elementarnoj društvenoj zajednici, bilo u državi kao političkoj organizaciji društva), pa je teško očekivati da se one, takoreći preko noći, preusmere na dijaloški, to jest demokratski način mišljenja, verovanja i ponašanja: težak je i dug put od vladavine vođe do vladavine zakona! Ako većina naših ljudi više veruje u vođe nego u zakone, onda se ne bi trebalo čuditi ako oni opet krenu za svojim suludim vođama u neki novi sukob sa drugim i drukčijim, čim se nađu u nekoj krizi. U nas su i oni na vlasti i oni koji se bore za vlast iste, sužene, autoritarne svesti. Možda je aforističar A. Baljak najbolje opisao stanje demokratije u našoj državi: „Demokratija je uvedena, narod je ostao napolju.” Ako je većina naših ljudi autoritarnog duha (a sva istraživanja u to uveravaju), onda je logično da oni nisu kadri da vode uljudan, otvoren i iskren razgovor: drugi se ne doživljava kao dopuna već kao neprijatelj! Najmanje dva uslova nužna su da bi se država postavila na zdrave temelje: jedan je doneti demokratski ustav, a drugi - imati narod dozreo za dijaloški način mišljenja, verovanja i ponašanja! Prvi uslov se nekako i može ispuniti, drugi je skoro neostvarljiv.
Politička nekultura je treći zid o koji se razbija svaki pokušaj razumevanja, poverenja i pomirenja. U nas postoji veoma raširena i opasna duhovna navika koja se uporno održava u načinu na koji mislimo: postoji samo za i protiv!
Pojmovi za i protiv svojstveni su ljudima koji nemaju drugih pojmova – njima nedostaje ono između. Zato je Hulio Kortasar u pravu kada ističe: „Između za i protiv koliko je možda.” Možda je „teza-antiteza” oblika mišljenja koji proizvodi stalan sukob sa drugim. Svet je mnogo složeniji od ove proste opreke, i dok to ne shvati, uvek će biti otvoren za prostačke sporove i sukobe. Te binarne podele, svođenje brojnih mogućnosti izbora samo na dva, nešto je vrlo opasno, iako se čini logično i praktično. Ako sam prinuđen da biram između za i protiv, onda to i nije pravi izbor.
Maks Veber ističe tri ključne osobine koje bi trebalo da imaju političari: strast, odgovornost i mera. Naši imaju samo strast.
U lovu na moć i vlast, i prednosti koje iz toga slede („podela plena”), naši liberalni oligarsi nemaju ni mere ni osećanja odgovornosti. Nesposobni da sastave mudru i lepu rečenicu, oni ne prestaju da brbljaju: svi žele da se čuju i vide, a niko nema šta da kaže i pokaže! Manjak mislilaca nadomešta se viškom brbljivaca. Dobro je da postoji sloboda govora, ali je još bolje ako ono što se govori zavređuje da bude javno izgovoreno. Nema slobode bez granica slobode: valjana ograničenja čine ljude slobodnim! Nema toga političkog sistema, makar on bio i demokratski, koji može da opstane bez ikakvih ograničenja, to jest bez pridržavanja osnovnih moralnih načela i pravnih normi, pri čemu moral ima apsolutnu prednost pred pravom.
U vezi sa antiintelektualizmom dovoljno je reći ovo: retko je koje društvo bilo sklono ljudima od ideja, iako su njihove ideje postale pokretačka snaga društva. Uglavnom su bili osuđeni da čame u zapećku dok prosečni veličaju sami sebe. Istinski intelektualci pitaju, uznemiruju i osporavaju vekovne navike ljudi, a to ne ide bez otpora i kazne. Niče viče: nema toga razloga koji može da razuveri narod u ono u šta on veruje bez razloga! S. Hantington navodi podatak da izvan zapadnog sveta svega 1% stanovništva usvaja univerzalne ideje, verovanja i vrednosti (što čini elitnu kulturu), a 99% ljudske porodice veže se uz svoje plemenske, rasne, klasne i nacionalne ideje, verovanja i vrednosti.
Istinski motivi postupaka i izbora masa ne leže u ravni svesnog nego nesvesnog, pa je svesno propitivanje tih nesvesnih naslaga osuđeno na neuspeh. Poznato je da pojedinac u masi menja svoje ponašanje, i to nagore: on postaje duhovno i moralno lošiji! Ovde su premoćni nagoni mase a ne individualne razlike, to jest kolektivni identitet nadmoćan je ličnom. Cilj masovne ideologije nije otkrivanje istine, nego ostvarivanje koristi. Zato Niče i kaže da je ideologija koristan način pogrešnog razumevanja stvarnosti. Intelektualci se svojski trude oko objektivne istine, ali sa istinom stoji sve gore. To je jasno uvideo J. Dučić kada je zapisao ove reči: „Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve.”

Predrasude su opšta pojava u svim društvima i kulturama. Na primer, stranac se po pravilu doživljava kao sumnjiv i opasan, što je samo poseban oblik bojazni od nepoznatog i nepredvidivog. Predrasuda je (pozitivan ili negativan) stav pojedinca ili grupe prema drugom pojedincu ili grupi, koji se ne temelji na poznavanju činjenica i racionalnih razloga: činjenice i razlozi mogu biti pri ruci, ali predrasude ostaju nedirnute!
Tako, na primer, postoje predrasude prema određenoj rasi, naciji, veri, polu, manjini: na svaku manjinu većinski narod gleda kao nastrano telo ili remetilački činilac!
Razgovori o potrebi i nužnosti tolerancije u etnički i verski mešovitim zajednicima veoma su korisni i delotvorni kada je reč o uklanjanju zabluda koje pojedinci (ili grupe) imaju jedni o drugima, jer se zabluda može odstraniti racionalnim razlozima.
Razgovori o potrebi i nužnosti tolerancije u nacionalno i religijski mešovitim zajednicama nisu efikasni kada  je reč o iskorenjivanju predrasuda koje pojedinci (ili grupe) imaju jedni o  drugima, jer predrasuda se ne može iskoreniti racionalnim razlozima: razlozi  mogu biti ubedljivi, ali predrasuda ostaje neokrnjena, jer je ona emocionalni  stav, usvojen na veru pre proveravanja. Prema tome, kognitivni stav računa sa greškom, emocionalni je ne priznaje. Predrasuda se po pravilu ne dovodi u pitanje, baš zato što je predrasuda – ona prethodi svakom rasuđivanju.
Kod  pojedinaca (ili grupa) postoji sklonost premeštanja težišta sa kognitivnog na emocionalni plan ili ravan ponašanja. Predrasuda prema drugom i drukčijem od nas jest onaj čvrsti, stalni i stabilni element u međuljudskim odnosima, element otporan na promenu, koji te odnose drži napetim i zapetim kao puška, tako da su potrebni mali i nevidljivi povodi da bi iskrsli veliki i opasni nacionalni, verski i kulturni sporovi i sukobi.
Istraživanja javnog mnjenja u svetu i u nas pokazuju da postoji svega 10-15% procenata tzv. kritičke javnosti, to jest ljudi koji misle svojom glavom, a svi ostali čine masovno društvo bez glave.Vladajuća klika stvara javno mnjenje kakvo joj treba, pa govor o objektivnoj ili kritičkoj ulozi javnog mnjenja postaje prazan i jalov. Imati povlašten položaj u medijima znači imati uza se političku javnost. Javno mnjenje se više ne sluša, ono se pravi. Misli vladajuće klike su vladajuće misli. Stvarnost više ne definišu oni koji je najbolje poznaju, već oni koji njome vladaju. Ove definicije su psihološki nadmoćne, iako su gnoseološki bezvredne. Razumevanje stvarnosti potiskuje se u korist vladanja stvarnošću: ljubav prema istini ustupa mesto volji za moć!Više nije važno kakva je stvarnost, ni da li ona postoji u obliku sna ili jave, jedino je važno da se njome može vladati po svojoj volji i bez pomoći istine.
Orvelov veliki brat bi rekao: „Ja sam se prihvatio da vam namestim glavu kako treba.” Ako sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da mali broj ljudi misli svojom glavom, onda je jasno da je na delu nemoć pojedinca pred svemoći organizacije. Identitet se potiskuje u korist identifikacije. Identifikacija je pojava poistovećivanja pojedinca s nekom društvenom grupom u kojoj živi ili u kojoj namerava da živi, pri čemu nekritički usvaja njenu ideologiju, vrednosti i norme ponašanja. Slepo koračanje za tuđim imenom ili tuđom slikom, mišljenje tuđom glavom i gledanje tuđim očima, ne može biti znak zdravlja pojedinca, već pre njegovo otuđenje od sebe i svojih mogućnosti.
Time što preuzima tuđi lik, on vrši izdaju svoje ličnosti.Ovo što sam rekao ne znači da bi trebalo odustati od pokušaja da se isprave neke duboko ukorenjene ideje, verovanja, vrednosti, navike, sklonosti i uspomene koje je narod stvorio o sebi i drugim narodima tokom dugih vekova: kolektivno svesno i nesvesno jednog naroda, dubinske strukture „kao svojevrsne mreže u koje su ulovljeni pojedinci, grupe, pa i čitava društva”.

Svaki pokušaj ne uspeva,  ali bez pokušaja nema uspeha. IvoAndrić reče: „Niko ne može da ispravi krivu  Drinu, ali nikad ne bi trebalo prestati da se ona ispravlja.”