Kao i svake godine, hipnotisan, gledam sportske emisije koje nas svakodnevno izveštavaju se zimskih priprema naših  fudbalera. Siromašniji klubovi, tj. svi sem večitih rivala tavore na Javoru, teraju do Tare ili pale na Palić, dok naše uzdanice, ’dva fudbalska bisera iz grada na podno Avale, na ušću Dunava i Save’ , dva večita takmaca, jin i jang srpskog fudbala, obično ’pune baterije’ u Dubaiju, na Kipru ili u nadaleko poznatoj Antaliji.

Gledam poslepodnevne izveštaje kao i večernje reprize sve u strahu da se neko od uzdanica tima nije povredio, pao u nemilost šefa stručnog štaba ili se, ne daj Bože, otrovao. Mada naši večiti rivali ništa ne prepuštaju slučaju i obično vode šefa kuhinje sa sobom kao i nutricionistu. FK Liverpul, recimo, to ne praktikuje. Oni se prepuste u ruke hotelskog kuvara, po ko ziv, ko mrtav. Zato i ne treba da čudi što su tek treći u Premijer ligi i što već dve godine nisu osvojili nijedan evropski trofej.

Naši melju na sva tri fronta. Izmedju ostalog i zato što o njihovom zdravlju brine tim stručnjaka sa klinike ’Florami’ koja je svoj rad započela još davne devedesetpete tako što je sadašnji vlasnik, a u ono vreme direktor bolnice, pozajmio skener i još neke sitnice uz tihi protest Stručnog veća. 

Pripreme obično počinju tako što najbolji igrač ne otputuje, ne zato što je u nemilosti trenera, već zato što je u pregovorima se nekoliko najpoznatijih evropskih klubova od čijeg se pomena, nama smrtnicima, ledi krv u žilama. Pod palicom ličnog trenera, on individualno radi dok merka ponude Mančestera, Reala i Juventusa. Na kraju se sve to završi  ponudom El Nezirija iz Abu Dabija da igra samo za platu, što je potpuno neprihvatljiva opcija za igrača takvog kalibra.. Uz dogovor sa menadžerom, on donosi odluku da još jednu sezonu provede u matičnom klubu za koji ga vežu najdivnije uspomene. Uostalom, nigde nije kao kad kuće. Brže-bolje se pakuje i priključuje ostatku ekipe. 

Zimske pripreme konačno mogu da počnu.

Direktor kluba izdaje saopštenje u kome stoji da je od nekadašnje zabave i rekreacije fudbal postao unosan posao, te je on bio prinudjen da rasproda pola tima. Ipak stigla su i neka pojačanja iz Gane i Bocvane, koji će činiti kostur i okosnicu tima u narednom periodu, tj. do letnjeg prelaznog roka.

Pripreme se brizljivo planiraju, treninzi doziraju, satnica je gvozdena, isplaniran je svaki sekund, svaka kalorija, treba biti obazriv s tom orijentalnom kuhinjom jer kilogrami se prosto lepe.

Pod budnim okom novog kondicionog trenera koji je spremao Karla Luisa, Jarmilu Kratohvilovu i Sergeja Bubku, veciti rival sprema svoj odred komandosa. Radi se pakleno, prolivaju se hektolitri znoja, kilometri se ne broje. Ne treba zaboraviti da bez jake Zvezde nema ni jakog Partizana.

I stvarno, pripreme nisu bile nikad žešće i napornije. Noge su još uvek jako teške, svi jedva cekaju da konačno krene taj rad s loptom. Novi šef stručnog štaba će tada uigrati sve linije tima i svima jasno staviti do znanja da ne trpi zvezde i zvezdice. Kome je do manekenisanja neka ide u Primeru ili Kalčo.

Novi šef stručnog štaba  je više puta jasno istakao i podvukao da nikom ne gleda kroz prste, da ne deli igrače na pridošlice i starosedeoce, igraće samo oni najspremniji, srčani borci koji oru svaki metar terena.

Njegovim dolaskom na kormilo kluba počali su da duvaju neki novi vetrovi u taboru večitog rivala. I stvarno, izbacio je gazirano i slatkiše, a vratio testenine, za razliku od svog prethodnika koji testenine držao na ’crnoj listi’ i time doveo klub u nezvidnu situaciju. Pustoš je ostala iza starog trenera. Na sreću, stigao je novi, veliki fajter i sportsmen, čovek koji je uvek išao tamo gde je najteže.

Iako je tek stigao, novi trener stekao je uvid u formu igračkog kadra.  Njegov moto je da svi igrači sa platnog spiska ravnopravno konkurišu za mesto u prvom timu. I još jednom podvlaći da ne trpi zvezde i zvezdice. Niko nema tapiju na mesto u startnoj postavi.

Na taj način stvara se rivalstvo ali u atmosferi zdrave konkurencije.

Konačno počinje i taj rad s loptom. Igrači i novinari mogu da odahnu.

Pripreme traju, radi se punom parom, forma se brusi, naziru se konture tima za prolećnu sezonu.

Bude tu i poneka tuča, ali sve je to u žaru borbe, uostalom fudbal je za muškarce, a ne za balerine.

Igraju se i prve kontrolne utakmice u kojima rezultat nije u prvom planu već se akcenat baca na uigravanje svih linija tima. To, naravno, u slucaju poraza. U slučaju pobede, trener govori da se pobedi ne gleda u zube i da se fudbal igra za golove. Nema malih i velikih protivnika, danas svi znaju da igraju fudbal. Ako se desi da golovi ipak izostanu onda sledi novo saopštenje u kome stoji da golgeteri štede municiju za nastavak prvenstva.

Pripreme su pri samom kraju, nazire se tim za velika dela koji će, ako nam žreb bude naklonjen, imati šta da kaže i u Evropi. Ako nam ne bude naklonjen onda ništa. Čekamo nove pripreme, novog genijalnog stratega i novu okosnicu timu. Ali biće žreb naklonjen, biće... Mora biti, oseća se pobednička atmosfera u vazduhu. Ove pripreme osim što su paklene su na neki način i prelomne.

Očigledan je napredak u igri, mada uvek može bolje. 

Igrač oko koga su se lomili Mančester, Real i Juventus, ipak odlučuje da prihvati ponudu El Nezirija iz Abu Dabija. Dobra klima i toplina medjuljudskih odnosa je ono što ga je prelomilo. Uostalom, njemu materijalni momenat nikad nije bio u prvom planu. Pozdravlja se s drugovima, i društvu svoje devojke Sladjane, tridesetsedmogodišnje studentkinje arabistike, odlazi put dalekog Abu Dabija.

Uprava ne sedi skrštenih ruku, munjevito reaguje i dovodi hitronogog Bećirovića iz Virpazara koji je ujedno i najveće pojačanje zimskog prelaznog roka. Poznato je da je brzina njegova najveća vrlina. Fotografišu ga u dresu najdražih boja o kome je maštao od malih nogu.

I to je to, paklene pripreme su gotove. Puni kondicije, lepih utisaka i testenina igrači su spremni za povratak na zeleni tepih naših najvećih stadiona.

Konačno, nekoliko sati posle ponoći, redovnom linjom JAT-a, ekspedicija sleće na naš najveći aerodrom.