Rat nije rabota za svakog. Čupavo je to, brate moj. Glava vazda u torbi, noge u rovu, prst na obaraču, oči širom otvorene…
Doduše, ima tu i dobrih strana. Plata redovna, jede se bolje nego kući, svako malo dođu da pitaju treba li čovjeku vojaku šta. Osim toga, nađe se i ratnog plijena, para, zlata, kakve tehnike…
Miroslav Kovač nije uzimao tehniku i slične gluparije. Samo što može u džep stat'.
Prije rata je bio stražar u firmi. U ratu firmi stavili ključ u bravu, Mireku dali radnu knjižicu i nogu u dupe. Da ne bi vojske, čemerni Mirek ne bi imao šta jesti, o kupici cvičeka da se i ne govori. A u ratu se nađe i društva za kupicu popiti. I to dobra društva…
 Sve je bilo kak' spada dok ga nisu bacili u ovu Hercegovinu. Sve sama brda, nigdje ravnice, ne znaš šta te iza brda čeka. A vojsku vode nekakvi bravari, šoferi, konobari. Pola vojske drogirano, pola iz kavane drito na frontu poslalo, na prvu crtu obrane. A bivalo je sve gore i gore…
Nije Mireku smetalo što meci lete oko njega kao ose, ni što šrapneli pikaju fasade oko njega. Smetalo mu je što su ga stavili u smjenu s budalašem kakvog pametan čovjek, i ne bio vojak, ni u snu ne bi volio vidjeti.
Ludak je u džepovima nosio knjige. Čak one debele, što ih pametan čovjek ni u ruku ne bi uzeo, kamoli u džep stavio. Mjesto municije i pričuvnog okvira, i za pojas bi knjige turao. Dok je pametan svijet zlato i pare tražio, on bi knjige po stanovima kupio. Pored njeg' bi vazda neka otvorena knjiga bila. Pa bi u tu knjigu nekad gledao kad je trebao preda se da gleda, da mu neprijatelj ne dođe i zakolje ga. Nije budalaš taj ni za šta bio, za vojske pogotovu. Pa, ko bi normalan tri debela sata u knjigu zurio…? Nisu to bila čista posla, čim čovjek tako po pola dana sjedi i u jedno gleda, neko zlo smišlja. Rekao je i pop: «Bresposlene ruke su đavlu drage!». A kakav je taj što po pola dana može sjedit, nego besposlenjak i nečastivoga drug…?
A linija dvadesetak koraka. U dva skoka mogu doći i vratove im prerezati. A on čita. Kao da je u katunu, sam s ovcama.
 Nije Miroslav Kovač bio nepismen, daleko od toga. Imao je četiri razreda škole, taman koliko čovjeku i treba. Da zna pare prebrojat', da ga ne prevare… i da se zna k'o čovjek potpisat'. Da osmrtice prati, da vidi naslove članaka i pročita par redova, da vidi o čem se radi. Knjigu nikad u životu nije pročitao, imao je pametnijeg posla. Trebalo je raditi i krave na paši gledati, nije bilo vremena za besposlice.
Tog dana, dana zbog koga vam ovo i pričam; taj ludak po imenu Barać, odatle iz Hercegovine (a odakle bi molim vas, mogao takav budalaš i biti?), spavao je s knjigom pored sebe. Na knjizi je pisalo «Na Drini ćuprija». I da je napisao neki Ivo Andrić, bezbeli budalaš k'o i oni što mu knjigu po vascijeli dan čita. Spavao je na poderanom kauču, u praznom stanu na prvoj crti, u izgranatiranoj sobi što je gledala prema dušmanima. Spavao je kao da napolju nije rat, kao da meci ne frcaju oko njih, kao da je u bunkeru, sto metara pod zemljom.
Mirek je otišao u garavi i razbijeni WC, da na brzinu izvrši veliku nuždu. Kad je vidio da je u klozetu nestalo novina, da nema čime rit otrat', vratio se u sobu, na bojni položaj. Pogledao je kroz prozor, čisto da se osigura da i oni s drugu stranu miruju, i osvrnuo se oko sebe.
Papira ni za lijek. A vode u česmi nema već mjesec dana. Puklo negdje, curilo, pa zatvorili.
Mireku pogled pade na knjigu pored spavača. A on, Barač, hrkao je sve u šesnaest.
Polako se privuče spavaču. Tiho, kao da se neprijateljskoj straži privlači. Uze tvrde plave korice, otvori negdje oko sredine i uhvati nekoliko listova.
Neće ni primijetiti, mislio je Mirek. Pored ovolike hrpe listova, gdje će vidjeti da dva-tri fale? Čekao je Baračeve udisaje i roktaje i polako derao. Malo po malo. Po prst na svaki roktaj spavača. Sve do roktanje ne prestade…
- Šta… Šta to radiš…!?   -   začu se nakon jednog roktaja.
- N… Nikaj!   -   rekao je unezvjereni Mirek.
- Andrića mi dereš!   -   zaurlao je Barać tako da je stan kao kakav
šuplji megafon pojačavao njegove ionako glasne riječi.
- Kaj ti je? Si ponorel!? Buju nas čuli… Štel sam u ve cej, nuždu veliku 'zvršiti, ne…? ne mrem papir najti…
- Majku ti jebem…! Andrića…!   -   rekao je Barać osvrćući se.
Odnekud je, iza kauča, izvukao pušku. Svoju automatsku pušku sa za svaki slučaj rasklopljenim kundakom. Repetirao ju je, ustao, zabio je prestravljenom Mireku u stomak i dogurao ga do zida. Onako pribijen pored prozora, sa puščanom cijevi što mu je gnječila rebra i ludačkim pogledom Baračevim, počeo je moliti «Zdravomariju»…
Da li zato što je Barać prije rata bio student bogoslovije u Rimu, da li zato što se sažalio na jadnika; odmače se, zakoči pušku i prebaci je na rame. Bez riječi. Uze knjigu i poče joj pregledati stranice, kao da mu je ta knjiga dijete što je palo i ogulilo koljena. Ote mu se uzdah kad vidje da su sve stranice na broju. Stavi je u njedra i leže na kauč, leđima okrenut Mireku. Kao da se ništa nije desilo.
Ubrzo opet zahrka. Kao da se nije maločas grozio da će ga ubiti, zapravo bio spreman da ga ubije, kao da mu je on, Mirek, pravi dušmanin a ne oni preko. Kao da su mu oni draži nego Miroslav Kovač, onaj s kim prvu crtu obrane čuva i što isti znak na ramenu nosi.
Mirek se spusti niza zid, do poda, ne ispuštajući pušku iz ruku i pogled sa spavača. Povuče tiho zatvarač i gurnu prst u mehanizam, da provjeri je li metak u cijevi. Tiho vrati zatvarač… Volja za velikom nuždom ga je prošla, čak iz sjećanja Mirekovog iščezla. Otjerala je cijev puščana što mu je maločas bola stomak.
Miroslav Kovač je sjedio na pocrnjelom parketu izgorjelog stana s puškom u rukama. Umjesto da gleda kroz prozor, da pazi i gleda hoće li mu neprijatelj priči, on oka nije skidao sa spavača sa džepova punih knjiga, sa zaspalog ispred sebe kome se puška na leđima dizala i spuštala u ritmu teškog disanja…

Iz nove knjige Veselin Gatala " Polje čemerike"