Svedoci smo dosad čini se neviđene, ponosne i arogantne demonstracije nedostatka političke kulture, elementarnih manira u javnom govoru, pa često čak i nedostatka bazične pismenosti. Kako smo do toga, posle svega, kao društvo došli?
Iz nedavne prošlosti nasledili smo figuru neprijatelja i govor mržnje. U opticaju su ne tako davno bile “jake” reči poput: “izdajnik”, “strani plaćenik”, “najamnik”, “neprijatelj”. Tako je autoritarni režim satanizovao opoziciju, koja je, po njima, nudila “haos i nasilje”. Kada se sve to ponavlja i sada, u pitanju je opasna dijagnoza. Društvo u tranziciji koje nije uspostavilo novu lestvicu vrednosti i kritičku javnost, ima i previše mutnog taloga iz koga niču i vulgarna propaganda i stil ekstremističke komunikacije. Stara matrica gluvoneme komunikacije i dalje snažno funkcioniše. Neistomišljenici se ponovo pretvaraju u sagrešitelje koje treba ućutkati i provući kroz blato. Na delu je govor ućutkivanja i satanizacije. Strančarenje je poprimilo formu drastične netolerancije i brutalne osvete. Osveta je dobila maltene pravo građanstva! To nije normalan govor jer ga zaglušuju plotuni prejakih reči, prožetih mrzilačkim afektima.
Tu nema ni razmišljanja, ni sumnje, ni dilema. U tom isključivom govoru nadmoćno vladaju i epiteti i etikete. To je najviše nasleđe iz devedesetih. Štaviše, danas postoje pravi specijalisti za etiketiranje i diskvalifikaciju u samom parlamentu. Kad ne postoji argumentacija, pljušte etikete i diskvalifikacije. Dominira prvo lice stranačke množine. Iza tog neodređenog”mi”, ne krije se ništa drugo do idolopoklonička vernost svojoj stranci i vođi. Sigurno je, međutim, da iza njih ne stoje ličnosti ni kritičko stanovište.
To što preovlađuje militantan i nekritičan govor i nepismenost znak je da je zajednica u velikoj meri udaljena od slobodnog i demokratskog društva. Zato se neminovnost obnove slobodnog, kompetentnog, argumentovanog i mirotvornog govora i pismenosti nameće kao preduslov slobode ljudskog sporazumevanja i kao uslov zdravlja društva. I pojedinca i društva.
Pojedini analitičari tvrde da je u pitanju smena elita. I u razvijenom svetu elite se smenjuju, ali ipak ne na ovako drastičan način?
To bi valjalo istraživati i dokazati. Nemam takva saznanja. Znam da se u vreme tranzicione krize, koja nikako da se dovrši, srednji sloj survao u bezdan siromaštva. Nije postojala nikakva mogućnost da se iz njega reprodukuje bilo kakva elita. Najveći problem je bio i ostao što je srednji sloj pretpostavka za svaku strukturalnu promenu društva. Bez njegovog snažnog uspravljanja i dinamičkog prisustva zagarantovana je stagnacija, pa i regresija društva.
A takozvani elitizam novokomponovanih intelektualaca deluje i humorno i karikaturalno. Mnogi od njih su se domogli materijalnih vrednosti i nimalo zanemarljivog bogatstva. Tako su stigli i do visokostatusnih diploma i važnih društvenih položaja. Što je najgore, ovu „elitu” određuje bogatstvo i vlasništvo, a ne intelektualne i tvoračke vrednosti.
Kad je ovakva „elita” nastajala, došlo je do masovnog „odliva mozgova”.
Bezbroj stručnjaka, naučnika, talentovanih stvaralaca svih usmerenja, napustilo je zemlju u haosu, državu bez perspektive. Tako su najučeniji i nadareni odlazili u svet, a ovde su ponajviše ostajali sirotinja i tajkuni. Simptomatično je i to da još ne postoje podaci koliko je hiljada naših elitnih intelelektualaca napustilo svoju zemlju. I to govori o velikom neredu države u tranziciji. Stoga nije neobično što i sada novu kvazielitu čine brzopotezni bogataši, vrh partijskih nomenklatura i novokomponovana estrada. Neprestana stranačka uvezanost intelektualnih zavisnika od politike i intelektualna autonomija ne idu zajedno. Zavisnici od pragmatske politike sledili su put od ideološke podobnosti, demagoškog populizma do kič estrade.
Svuda postoji, kako vi kažete, zapušten i ispušten svet, ali da li on svuda može da dođe u priliku da vodi državu i kuda može da je odvede?
To nam se već dogodilo. Vidim takvo stanje stvari kao problem nedostatka kulture. Nastojanja da se nastave procesi „tranzicije” pokazuju da je strukturalni problem stagnacije to što je kultura gurnuta na marginu društvenog života, bez značajnijeg uticaja na političko polje i stil svakodnevlja. U velikoj blizini našle su se politička i kič estrada. One jedna drugu omogućuju. To je dovoljno za uspon banalnosti.
Velika popularnost i enormna gledanost rijaliti-programa i to na tri televizije sa državnom frekvencijom, ukazuju na najniži nivo kulture u društvu i pobedu primitivizma nad civilizovanošću. Ako nema kulture ima zabave na najnižem nivou, pretežno za nepismen svet, medijski needukovan i voajerski zaluđen. A u budžetu za narednu godinu za kulturu i informisanje je predviđeno pet milijardi manje nego za prošlu godinu. U ovo je teško i poverovati.
Kultura se neprestano odlaže za bolja vremena. To je velika greška. U neizbežnoj transformaciji društva, kultura se ne bi smela odlagati „za kasnije”, za „srećna vremena”.U slobodnoj i kritičkoj javnosti – u kojoj bi prevladavali pluralizam gledišta, kreativna debata i sloboda mišljenja, a jenjavala isprazna politička retorika – došlo bi se do uspona vrednosti koje bi osporavale vladavinu banalnosti, samodovoljnosti i gluposti.