Dakle, taj tako dugo čekani „kremaljski spisak“ ministarstva
finansija SAD najzad je ugledao dana. I šta smo u njemu ugledali? Jedno
veliko ništa. Ili je u nekom tajnom, nama običnim smrtnicima nedostupnom
njegovom delu suština ove liste ostala skrivena, ili je svetu zapravo
ponuđen tupavo birokratski sačinjen dokument, nešto kao zdela sitno
seckane salate ničim začinjenih imena.
Za početak bacimo pogled na prvi deo liste, takozvani „Spisak
političara visokog ranga“. Ima se utisak da su američki činovnici prosto
odnekle prepisali široko dostupan niz imena i prezimena aktuelnih
kremaljskih činovnika, ne zamarajući se pitanjem ko je od njih i koliko
blizak sa Putinom, niti ko je od njih i do koje mere za nešto trenutno
zadužen ili zaslužan.
Tako se na spisku našao bivši ministar Andrej Fursenko,
davno skrajnut na nekakvu besmislenu dužnost budući da već duže vreme
na aktuelnoj ruskoj političkoj sceni važi za isuviše liberalnog. Na
spisku je recimo i Mogamedsalam Mogamedov.
Moja bi primedba izostala da se gospodin Mogamedov, sin bivšeg
predsednika Dagestana, i sam bivši predsednik Dagestana, na tom spisku
našao u svojstvu vođe jednog od danas najkorumpiranijih dagestanskih
klanova. Međutim, on se tamo obreo u svojstvu apsolutno nebitnog
pomoćnika šefa predsedničke administracije, mesta na koje su ga smestili
nakon poraza u borbi za presto Dagestana.
Ili recimo još jedan primer. Na spisku se pojavila i Ana Kuznjecova,
opunomoćenik ruskog predsednika za prava dece. Ali bez obzira na moj
odnos prema njoj, moram reći da ona na tom poslu nije napravila ni
polovinu gadosti koje je napravio njen prethodnik Pavel Astahov, autor čuvenog podlog zakona o zabrani usvajanja napuštene i hendikepirane dece iz Rusije.
Kako se to desilo? Pa tako što je taj spisak isto što i prepisan telefonski imenik.
Isto važi i za spisak rukovodilaca državnih kompanija. Na njemu su se
našli Igor Sečin (Rosnjeft) i Aleksej Miler (Gasprom). I to je logično,
jer ti ljudi su najverniji i najstabilniji potpornji Putinovog režima. I
da nije baš to što jeste, teško da bismo Sečina videli na čelu najveće
naftne kompanije u zemlji.
Ali na spisku su osvanuli i German Gref (Sberbanka) i Vitalij
Saveljov (Aeroflot), što je u najmanju ruku nepravedno. Gref i Saveljov
pripadaju onom sloju menadžera koji uprkos užasnim ekonomskim i
političkim uslovima u kojima rade, s više ili manje uspeha pokušavaju da
od državnih preduzeća koja su im poverena naprave svetski ugledne
kompanije zapadnog profila.
Zašto, pitaće se mnogi. Pa već sam rekla: taj spisak je prosto
prepisan telefonski imenik. Ispada da je potpuno svejedno jesi li Gref
ili Miler, Sečin ili Saveljov.
Ali ipak, od tri spiska u sastavu ovog dokumenta, najsmešniji je onaj
u kojem su po samo autorima znanom redu poređani ruski oligarsi. On je
sastavljen po jednom jedinom kriterijumu: „svi čija imovina prelazi sumu
od jedne milijarde dolara“. Dok ga čitate, ne znate da li da se smejete
ili da plačete. U spisak je recimo ušao Fahrad Ahmetov,
bivši vlasnik jedne od najboljih ruskih nezavisnih gasnih kompanija
„Nortgas“. Njemu je vlast protiv koje je ovaj spisak navodno uperen, tu
kompaniju otela još početkom 2000-ih. Na spisku je i Mihail Gucerijev,
oligarh kojeg su pripadnici službi ogulili do gole kože. Možda je
ministarstvu finansija SAD Gucerijev kriv zato što se nije predavao, što
je kasnije umeo da se dogovori i da se na neke od svojih poslova ipak
vrati.
Na spisku su se pojavili i Jurij Šefler,
bivši „kralj votke“ i vlasnik međunarodnog konzorcijuma SPI Group,
kojeg su pripadnici službe još početkom 2000-ih naružili i „doveli u
red“, kao i Dmitrij Ribolovlev,
bivši vlasnik koncerna Uralkalij, koji je od strane „službista“ takođe
bio „pritisnut“ i prinuđen da budzašto proda svoju kompaniju.
A sada ću vas slatko nasmejati: u spisak je ušao čak i Dmitrij Kamenščik,
vlasnik aerodroma Domodedovo. Da, onaj isti Kamenščik kome već 10
godina na sve moguće načine pokušavaju da otmu aerodrom. Dmitrij
Kamenščik je donedavno sedeo u kućnom pritvoru pod apsurdnom optužbom da
2011. nije sprečio bombaški napad terorista na Domodedovo. Čoveka kojeg
jurišnici ruskih službi već godinama pokušavaju „živog da pojedu“ samo
zato što je sam, bez pomoći države, uspeo da stvori najveći,
najprometniji i najbolje organizovani aerodrom u ovom delu sveta –
ministarstvo finansija SAD stavlja na svoj spisak. On je kriv samo zato
jer je uprkos Putinovim opričnicima umeo da se obogati. Pokazalo se da kremaljski službisti i činovnici ministarstva finansija SAD dele iste kriterijume za odstrel ruskih oligarha.
A o oligarsima Jeljcinove epohe, takođe svrstanim u ovu listu, suvišno je i govoriti: o predsedniku Lukoila Vagitu Alekperovu kojeg neprestano prate glasine da je sledeća meta ruskih službi posle Jevtušenkova iz Rosnjefta; o Vladimiru Lisinu,
glavi Novolipecke čeličane koji nikada nije bio primećen u bilo kakvom
političkom projektu; o generalnom direktoru metalurškog kombinata
Uralelektromed Andreju Kozicinu,
koji uopšte ne dolazi u Moskvu i svoj mirni život provodi na dalekom
Uralu. Ili o Mihailu Fridmanu, Petru Avenu i Germanu Hanu koji su krivi
samo zato što su svoje bogatstvo stekli tokom jeljcinovskih 90-ih i
uspeli da prežive 2000-e.
Ali zato na spisku nema Dmitrija Bosova, čoveka koji je po zvaničnoj
verziji „materijalno pomogao Demjanu Kudrjavcevu“ da kupi najčitanije
rusko novinsko biznis izdanje Vedemosti. Ne znam na osnovu čega je
ministarstvo finansija SAD zaključilo da Bosov poseduje manje od jedne
milijarde dolara. Na spisku nema ni Grigorija Berezkina, vlasnika
dnevnih novina Komsomolskaja Pravda i nezvaničnog gazde kremaljskog agitpropa sa specijalnim ovlašćenjima.
A sad, držite se za stolice da ne padnete: na spisku se nisu našli ni pravoslavni fajter Konstantin Malofejev, ni „kremaljski kuvar“ Jevgenij Prigožin.
To jest, da ponovim: na tom spisku se nalaze ljudi kojima su pripadnici
ruskih organa bezbednosti oteli ili još uvek pokušavaju da otmu već
razrađene kompanije, ali zato na njemu nema ni „kremaljskog kuvara“
Prigožina, ni „kremaljskog masera“ Gološčapova, ni „kremaljskog violončeliste“
Roldugina. Ministarstvo finansija SAD na svom spisku nije našlo mesta
za ovaj svojevrstan generalštab ruske korupcionaške internacionale. Na
tom spisku nema ni imena ljudi koji su po nalogu Kremlja zaduženi da
kontrolišu i uništavaju ruske medije.
O čemu se radi? Meni se samo dve pretpostavke čine moguće. Prva, da
je to nekakav lukavi birokratski potez ministarstva finansija SAD kojim
ono hoće da skrene pažnju ruskih „kolega“ na oligarhe koji se na spisku
nisu pojavili. No nažalost, bojim se da je to u sferi fantazija koje
streme nepostojećoj stvarnosti.
Druga je da je američkim birokratima zapravo potpuno svejedno. Njih
je baš briga ko se s kim i kako muči i nateže u toj dalekoj Rusiji.
Nemaju oni ni volje ni vremena da se bave iznalaženjem razlika između
raznih masera, kuvara, nezasitih službista i njihovih žrtvi.
Cela ova priča sa spiskovima je smišljena za unutrašnju upotrebu. Ona
je rezultat borbe u kojoj američki establišment pokušava da politički
uništi predsednika Trampa kome pripisuje (izmišljenu) saradnju s
Kremljem, s istim onim Kremljem koji se (realno) i te kako uplitao u
poslednje predsedničke izbore. U okvirima te unutrašnje borbe protiv
Trampa, Rusiji je dodeljena uloga usputne žrtve i nikome – ni u
ministarstvu finansija SAD, ni u državnoj administraciji SAD, ni u
državnom aparatu direktora nacionalne bezbednosti – ni na kraj pameti
nije bilo da se bave prosejavanjem ruske poslovne oligarhije i
odvajanjem žita od kukolja.
Новая газета, 31.01.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno