Нихилизам као поступак

Немамо ничег. Ни Бога ни господара.Наш Бог је крв.

Svetlana Velmar-Janković / 05. јануар 2019

Ово су први стихови из песме „Химна“ која је прва у циклусу „Видовданске песме“. Наглашавам први и прва због тога што су то ударни стихови и садрже нека од основних обележја циклуса у целини. Прво, одрицање као став. Одричу се оне вредности које су основ човековог постојања у друштву, вредности што су их успоставили религија и митологија, традиција и историја. Друго, успостављају се оне вредности које су у вредносном систему који се руши означавале невредности или антивредности. Треће, нова значења што се дају невредностима да би постале вредности, различита су и углавном парадоксална. То се види већ у наведеним стиховима који се деле, и интерпункцијом, на три дела. Песма почиње одрицањем које је апсолутно: Немамо ничег. И унутарњи и спољашњи свет је, дакле, опустошен. Ово апсолутно одрицање ипак садржи једно ограничење: немамо ничег, значи – ми немамо. Субјект, оно ми које је овде прешло непосредно из „Пролога“, не каже да нема ничег, него да ми нема ничег. То је и прво ближе одређивање ми. Даље одрицање постаје још конкретније: Ни Бога ни Господара. Онима који су ми не треба нико и не влада нико: да ли то онда значи да је ми и ослобођено и слободно? Не. Наш Бог је крв. Занимљиво је да је у овом стиху доследно чувано велико слово у речи Бог, како би се истакло да крв јесте апсолут. А да ли јесте? У ствари ми, песнички субјект је хоће као апсолут, али је песник тако не остварује. Ни он не може да превазиђе ограничења која су крви, као означеном, имплицитна и која га одређују. Бог је неодређен и неодредив а крв је и одређена и одредива. Отуда једначење крви и бога у „Химни“ није суштинско, али је важно као облик посредног говора којим се саопштава да је, мада апсолута нема, неки апсолут потребан. У двема песмама које су, карактеристично, изван видовданског циклуса, у „Песми“ и у „Народном везу“, крви се дају и особенија значења. у „Песми“, жене се, као старац Зосима пред патњом и испаштањем, клањају крви:

клањају се мени, пуне тужног миља и кличу да их загрлим први, први: јер су моје руке мокре од крви, крви.

У „Народном везу“ крв што је „сво добро а не зло“ везе вез по души и „тка ми живот у тло“. Крв овде означава чисто телесну егзистенцију, која је везана за страст, плот, земљу али, у исти мах, означава и неки метафизички смисао те егзистенције:

Цео је свет за мене вез пун шара моје крви.
Шара без смисла броја и реда, танких као изоран црв.
Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти, стоке и греха, на мени судбином тамном вез везе моја крв.

У „Видовданским песмама“ крв нема и та значења. Она је највише знак за тежње у субјекту које он хоће да призна у себи, а које су превасходно негативне: жељу за осветом, рушењем, нагон за убијањем, жудњу за смрћу, својом и туђом. Крв је, дакле, једна од негативних вред- ности што их усностављају „Видовданске песме“. Остале су мржња, презрење, освета, убиство, смрт.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.
Ми смо за смрт!

(„Здравица”)

Нама је добро.
Проклета победа и одушевљење.
Да живи мржња смрт презрење.

(„Наша елегија”)

Од ових негативних вредности треба да настане један свет који је за ми из „Химне“ и других „Видовданских песама”, као и за ја што повремено смењује ми, аутентична стварност. Међутим, нихилизам Црњанског не конституише се кроз рационално преокретање прихваћених вредности: он потиче из афективног одбацивања свега што не може да свој смисао потврди кроз смрт.

У Лирици Итаке, а нарочито у „Видовданским песмама“ у којима је најпотпуније изражен, овај радикални нихилизам постао је елеменат стваралачког поступка и значио је извесно осиромашивање. Изгледа да је чин негације сам по себи подразумевао вишеструка свођења. У „Видовданским песмама“, и само у овом циклусу, песнички израз је превасходно реторичан, а песнички субјект умногоме је поједностављен и у односу на субјект из „Пролога“ и у односу на субјект из других циклуса Лирике Итаке. Глас Орфеја, понекад носталгичан а понекад емфатичан од наде, овде се углавном не чује. Кроз ја и ми песничког субјекта проговара самосвест бившег ратника који се често обраћа неком имагинарном ви или неком симболичном ти и у заповедном начину и у повишеном тону. Је ли то још увек Одисеј? Јесте, али неки словенски, мање мудар и мање опрезан од оног из „Пролога“, Одисеј који се вратио из рата да ратује са националним митовима. Он ужива у рушењу као што ужива у својој огољеној унутрашњости, коју доживљава као чисту и истиниту. А ко нас воли / Нек воли камен Голи. / Нек пољуби мржњу и мртве. Реторичност у изразу сасвим одговара оваквом субјекту који је само осветник, изнутра опустошен, који и себе и друге одређује уз помоћ негације и негативних вредности. У „Видовданским песмама“ Црњански хоће сагласност између субјекта сведеног на идеју апсолутне негације и његовог израза. То се добро уочава у оним тренуцима када, мимоилазећи непосредно одрицање које води у реторику, песник избегне свом рационалном опредељењу за не као искључивом ставу који доследно треба спроводити и постане попустљивији према да, које је, ипак, његово суштинско опредељење. У тим тренуцима његов песнички језик постаје имагинативнији:

Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху.

(,,Здравица“)

А на храм дижите црну сфингу народа мог.
Нек се све звезде што језде осврну за осмех чудовишта тог.

(,,Гротеска“)

Теби, што си ми у тело
засадила ветровито биље шума, ишчупала стид и страх.
Теби, што си ми очи помрачила
тугом звери, а кожу осветлила веселошћу облака, слава, Слободо!

(„Поздрав”)

А ево и једне, сасвим барокне слике која није у песми него је готово цела песма слика. Песма се зове

„Победи“, а први пут је у овом издању укључена у „Видовданске песме“.

Видех твоја кола од крвавог злата,
Засута ружама и женама голим
У мору модрих телеса прели ме плачем старим
робова, сатрапа, императора и богова
онај урлик диван: „Тхалатта, Тхалатта“.
Тад сину небо сјајно, ко младост
у њему плану страшном сенком Рим.
Деца и звери и жене голе путем
падаху по теби, поливене вином.
Видех на њима маске и хетере и джелата,
У белој свили сузну, стидну Мадону са сином
у бујици крви и круна и злата.
Победио је сваки народ, сви цареви,
Победила су деца и разбојници.
Победила је смрт. Победила је сласт.
Једину никад не вукоше твоја кола:
Част.

Тематски, ова песма припада видовданском циклусу. Међутим, не које се добацује победи овде је унеколико пригушено, а раскош слике подразумева раскош једног ухваћеног тренутка. Кад кажем ухваћеног мислим на тренутак у којем је сачувана сложеност једног вида такозване ванвремености или безвремености: тренутак изван сваког временског следа који ипак обухвата паралелно постојање различитих временских планова. Овде ћемо поменути само укрштање неких елемената „прошлог” и неких елемената „садашњег“. Барокна, сјајна и лажна победа у ствари је гротескна у свом декору. Елементи који чине песничку слику не само да изазивају асоцијације на барокно сликарство него су непосредно преузети из тог сликарства и тако већ у себи садрже делове различитог и слојевитог „прошлог“. Начин на који су ти елементи и исказани и повезани у песничком језику, истиче и гротескност (У мору модрих телеса прели ме плачем старим/робова, сатрапа, императора и богова / Онај урлик диван: Тхалатта, Тхалатта!) и песников ироничан однос према субјекту и његовој теми. То су, опет, елементи „садашњег“. Тако се у овој песми готово сасвим открива једно од основних поетских настојања Црњанског: да задржи тренутак који је ванвремен, јер је, у ствари, свако време и сва времена. Тај тренутак је време синтетизовано у оно што је сад; то је јединствени час наше егзистенције који се остварује у нашим чулима: може се осетити али се више не може проверити, јер нестаје. У постојању, постоји само сад. Тренутак који долази, други је и друкчији, иако може бити сличан претходном. Сваки је за себе, и сваки унеколико нов. Чини се да у „Видовданским песмама“ песник ово своје суштинско усмерење још није сасвим познавао. У овом циклусу он је желео да добије и добио је само негативан тренутак једне садашњости: тај тренутак је и остварио, у интонацији бунта и у ритму рушења.

Феномени

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.