BUKA: Bosna i Hercegovina bi, 21. marta trebalo konačno da dobije preporuku za otvaranje pregovora.Šta mislite da li će se to desiti i je li BiH to zaslužila?
Ja se nadam da će se to desiti jer mislim da je to dobro i za Bosnu i za EU. Iskreno mislim da je ceo ovaj proces pristupanja davno zakasneo i da su se stvari trebale dešavati mnogo brže pre 10, 15 godina i da ovo pitanje „da li je to BiH to zaslužila“ ne bi bilo ni postavljeno, jer pre 10, 15 godina je postojao neki realni zamah na celom Balkanu. Klima je bila potpuno drugačija i cela situacija u Bosni je bila potpuno drugačija. Tad su te neke stvari, koje su prirodnim putem trebale da se dese, se nisu desile i sad se naknadno dešavaju u drugačijim okolnostima. Neću da ulazim u to da li je zasluženo, nezasluženo, mislim da je najbolja opcija za sve, brzo otvaranje pregovora i onda kroz same pregovore promena stvari, uz jasnu komunikaciju EU da ako se stvari ne promene u samoj Bosni da ti pregovori ne mogu biti pozitivno završeni dok se stvari ne dese, a ako se stvari nisu desile onda nema ni napretka i da se ovde jasno kaže zbog čega tog napretka nema. Samo otvaranje pregovora je dobra stvar da se stvari negde pomere sa neke mrtve tačke jer onda ima nekog razloga zašto bi se neke stvari menjale.
BUKA: Koliko vremena može proći od otvaranja pregovora do otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja?
Konvencionalna mudrost ovde sada više ne radi. Ja bih ovo mogao da Vam kažem pre pet godina jer se tada jasno znalo- donosi se odluka o otvaranju, zakazuje se prva međuvladina konferencija, onda imate screening proces koji traje 18 meseci i onda idete na otvaranje prvog poglavlja. Sada sa druge strane proces je malo izmenjen, otvaranje pregovora se može desiti sad u martu, nakon toga može početi screening, ali da se prva međuvladina konferencija kao prvi momenat zvanični desi kasnije, i to tokom godine, nema nikakvih rokova, i onda tu dolazi do preklapanja nekih faza. Evo sada u slučaju Moldavije i Ukrajine, sam screening će biti skraćen vremenski gde će onda prva faza eksplanatorna gde Evropska komisja objašnjava državi kandidatu EU zakonodavstvo, biti skraćen kako bi se proces ubrzao i kako bi se što pre prešlo na onu drugu fazu gde država kandidat objašnjava svoje zakonodavstvo Evropskoj uniji, kako bi se nakon toga napravio izveštaj sa tog screeninga.BUKA: Možete li našim čitateljkama i čitateljima pojasniti šta je ustvari screening?
Screening je inače analitička ocena usklađenosti zakonodavstva jedne države sa pravom EU u datom poglavlju. Na kraju screeninga se donosi takozvani screening izveštaj, to je ocena evropske komisije koliko ste vi spremni i koliki je jaz, jer to je zapravo jedna velika analiza jaza, između vašeg sadašnjeg stanja i onoga što se zahteva za stupanje u članstvo. Kad se završi taj screening, onda se za sva poglavlja koja su u jednom klasteru dobijaju merila (tj. Uslovi) za otvaraje. Kad se ispune sva merila/uslovi za otvaranje u klasteru, onda se sva poglavlja otvaraju zajedno. Prvo sad treba otvoriti taj klaster jedan, to je klaster Osnove gde se nalaze suštinska poglavlja vezana za vladavinu prava.
BUKA: Koja su sve poglavlja u klasteru jedan?
To su poglavlja 23 pravosuđe, borba protiv korupcije i osnovna prava, poglavlje 24 pravda slobode i bezbednosti, borba protiv organizovanog kriminala, droge i policijska i pravosudna saradnja, migracije, falsifikovanje novca itd. Tu su zatim poglavlje 5 javne nabavke, poglavlje 32 finansijski nadzor, poglavlje 18 statistika. To vam je klaster 1. Od vas će se zahtevati, da biste otvorili klaster 1, da se napravi akcioni plan odnosno mapa puta, kako se sad zove, za poglavlje 23, 24, to su pravosuđe, osnovna prava i pravda, slobode i bezbednosti. Ta mapa puta predstavlja viziju kako ćete sa sadašnje tačke gledišta doći do pune usklađenosti. Koliko vremena tu treba ja u ovom trenutku ne mogu da Vam kažem jer u ovom trenutku nemamo uporednu praksu, jer prvi koji rade po ovom novom sistemu jesu Makedonija i Albanija, oni su sada dobili u decembru izveštaj sa tog screeninga za klaster 1 i oni sada rade pripreme dokumenata za otvaranje, pa tek kad oni to odrade onda možemo da kažemo koliko otprilike vremena treba jer je taj posao sad malo usložnjen u odnosu na ono što je Srbija radila. Srbiji je, kad smo mi vodili pregovore, trebalo otprilike godinu dana da pripremimo te akcione planove za poglavlje 23, 24 jer je veoma kompleksno, tehnički nam je trebalo godinu dana da to pripremimo a prvo poglavlje smo otvorili dve godine nakon otvaranja samih pregovora u januaru 2014. u decembru 2015. smo otvorili prva poglavlja, jer su tada bila sprema poglavlja 23, 24. Prvo njih morate otvoriti pa onda sve ostalo i to je sad nova metodologija. Zbog toga ne mogu tačno da vam kažem koliko će vama trebati.
BUKA: I dalje smo previše daleko, mogu proći godine dok ne dođemo do članstva. Zašto je za jednu državu bitno da dobije pregovarački status i šta se to u Srbiji promijenilo od tog trenutka?
Sad je geopolitika uskočila. Sad geopolitička razmatranja imaju značajni upliv u odlučivanje u samoj Evropskoj uniji, a geopolitička razmatranja su nekada prilično jednostavna. Kad se stavi mapa Evrope, imate članice EU koje su recimo tamnoplave i imate države koje vode pregovore koje su, recimo, svetloplave a imate i ove koje niti vode pregovore niti su država kandidat, one su bele. Bitno je da ne budete bela tačka na toj mapi, jer kad se odluke donose one se odnose prema tome ko se u kojoj košari nalazi. Otvaranje pregovora će Bosnu staviti negde u isti paket i sa Srbijom i sa Crnom Gorom, Moldavijom, Ukrajinom, bitno je da ne ostanete u zapećku iza. Šta se u Srbiji promenilo, dosta toga, ali zahvaljujući odlukama u vladi Srbije ne na bolje. Srbija je država koja je 2019. po standardima Freedom house-a izgubila status polukonsolidovane demokratije i izgubili smo status slobodne države. Mi smo država koja je pala 30 i kusur mesta na svetskoj listi država koje se bore protiv korupcije, sad smo ispod stotog mesta, 104. mesto a nekad smo bili na 71. mestu. Tako da, kod nas su se tu stvari promenile na loše a Srbija je za sada i dalje država u procesu pristupanja koja vodi pregovore, koja je otvorila 22 poglavlja, zatvorila 2, što znači da kada EU razmišlja o proširenju mi smo negde na vrhu te liste država o kojima oni razmišljaju jer država koja tek sad počinje da otvara pregovore i vodi, radi screeninge, još nije otvoreno ni jedno poglavlje, teoretski mnogo zaostaje za državom koja je kao Crna Gora koja je otvorila sva poglavlja i zatvorila tri i Srbijom koja je otvorila 22 a zatvorila 2. Bitno je da budete u istom košu sa nama jer ako krene to geopolitičko razmišljanje, ako se krene tim putem, svi ćemo biti posmatrani na sličan način, zato je za vas bitno da budete tu da ne bi bili ostavljeni iza.
BUKA: Hoće li građani osjetiti u svakodnevnom životu da će se išta promijeniti?
Građani će osetiti onoliko koliko se zaista bude promenilo. To koliko se bude menjalo to zavisi od političkog rukovodioca države, znači to nije uslovljeno samim otvaranjem pregovora. Neće EU da dođe ovde i da učini sistem boljim nego je poenta da politički rukovodioc zemlje, da bi postala članica EU i uskladila svoju državu sa standardima EU, promeni situaciju. Nažalost to se kod nas u mnogim slučajevima nije desilo i taj momenat jeste uzrok zašto Srbija stoji tu gde stoji već godinama, zato što se stvari ne menjaju. Poenta procesa pristupanja jeste da se realnost promeni jer da je realnost dobra vi biste već bili članica EU.
BUKA: Često je nešto i do EU i do politike proširenja ali nekada je i do unutrašnjih pitanja i problema. Koliko unutrašnji problemi mogu otežati?
Unutrašnji problemi su osnovna stvar i njihovo rešavanje na određeni način u skladu sa zahtevima koji dolaze iz članstva jesu to što menja stvar. Ako vi ne rešite te probleme koji tište jednu zemlju, ako vi njih ne rešavate ne možete ni da uđete u EU i samim tim ne menjate ni realnost a samim tim ni građani ne žive bolje. Da, EU je dosta kumovala i pravila je dosta velikih grešaka kad je proces proširenja u pitanju ali vi na to ne možete da utičete. Kad bi svaka država uticala na ono na šta može da utiče i promenila probleme koji su kod nje, situacija u svakoj zemlji bi bila drugačija i samim tim greške koje EU pravi prema proširenju bi bile lakše. Tako bi vama zaista bilo svejedno, kad biste vi rešili vaše probleme unutar zemlje, da li ćete ući 2030. ili 2024.
BUKA: Možete li pretpostaviti koje godine ili decenije bi zemlje Zapadnog Balkana mogle ući u EU i koja zemlja je najbliža tome?
Uvek se ispostavi kao greška kada je licitiranje u pitanju ali da, Crna Gora je najbliže jer oni suštinski imaju povoljnu situaciju da suštinske stvari završe kako treba, pre svega u oblasti vladavine prava i borbe protiv korupcije, to je ono gde je Crna Gora u ovom trenutku zakočena, nije ispunila takozvana prelazna merila u poglavljima 23,24, tu je i Srbija zakočena i dok se to ne ispuni nema zatvaranja poglavlja. Crna Gora može to da uradi jer ima političko okruženje koje to može da joj omogući. Kad se to desi, Crna Gora može da bude ta uspešna priča sa Zapadnog Balkana kao što je Hrvatska bila pre deset godina. Srbiji izbori mnogo otežavaju. Mnogo. Kad smo počinjali pregovore 2014. godine napravili smo spisak najbitnijih i najvećih problema, samo jedan problem je bio velikog značaja, to je Kosovo. Od onda su se tu dodali vladavina prava, borba protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala, sada smo dodali i pitanja slobodnih izbora i sankcije Rusiji. Umesto jednog pitanja mi ih sad imamo šest. Pitanje demokratije slobodnih izbora je ključno pitanje jer svaka od naših država, kad je podnosila zahtev za prijavu članstva, ona ga je podnela na osnovu člana 49 ugovora u EU koji kaže: svaka evropska država koja poštuje vrednosti EU navdene u članu 2 može da se prijavi da bude član. Član 2 kaže: Osnovne vrednosti su: sloboda, demokratija, vladavina prava, pluralizam, sloboda izražavanja, jednakost i demokratija je prva reč. Demokratija bez slobodnih izbora ne može da postoji. Mi smo, u ovom trenutku, poljuljali, izmakli stolicu ispod ključne reči na osnovu koje smo mi zapravo podneli zahtev za prijavu članstva, tako da je to jedna od stvari koja može ozbiljno da zablokira, znači da stopira, dok je ovakva vlast kakva jeste u Srbiji.
BUKA: Rekli ste da je prije 15 godina bio puno realniji zamah... ako sada dobijemo pregovarački status da li nam to EU otvara vrata zbog nas ili zbog naših interesa, da nas makar malo istrgnu iz ralja ruskog uticaja?
Pa, zajednički. Zajednički interes ali da i zbog svog jer obe strane tu mogu da nađu interese, ako druga strana ne nađe interes za proširenje, proširenja biti neće. Velika greška EU jeste što je smatrala pre 15 godina kad su ušle Rumunija i Bugarska da je proširenje gotova stvar i da će Zapadni Balkan po nekoj inerciji odraditi sve što treba i biti spreman za članstvo. Nikad se ništa ne dešava po inerciji, uvek nešto mora da se radi a tu je EU napravila veliku grešku jer nije prepoznala svoj interes za zapadni Balkan već odavno bude član EU i da sve ove priče koje mi danas pričamo ne pričamo. Ove odluke, ovakav način razmišljanja, i strateški geopolitički, da je postojao pre 15 godina Zapadni Balkan ne bi bio u ovakvoj situaciji.
BUKA: Da je geopolitička situacija danas kakva je bila tada da li bismo bili već u EU?
Problem, po meni, jeste što EU je vrlo reaktivna. Ovo se sada sve dešava zato što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu. Proces pristupanja za Zapadni Balkan je od juna '99. nakon rata na Kosovu i napada NATO na Jugoslaviju, dok nakon Dejtona Zapadnom Balkanu nije ponuđeno članstvo, znači desio se još jedan rat pa je onda ponuđeno članstvo. Da li bi toga bilo da je '96. godine ponuđeno članstvo? S druge strane, to je taj momenat reaktivni EU da kad se nešto loše desi onda oni reaguju umesto da reaguju unapred. Sa druge strane, da ne bude uvek drvlje i kamenje na njih, '90. godine Jugoslaviji je bilo nuđeno pristupanje EU, Savezna vlada, premijer Ante Marković je rekao da mi hoćemo, Jugoslavija je '89. na samitu nesvrstanih u Beogradu obznanila nesvrstanima da napušta nesvrstane i da kreće ka zapadu, '90. godine Savezna skupština je donela rezoluciju o pridruživanju EU e onda je '91. republičko rukovodstvo pre svega u Srbiji i Hrvatskoj odlučilo da to tako ne treba. Setimo se slovenačkog postupanja I “Evropa zdaj (sad)”... '90. godine jer su oni videli u kom pravcu ceo kontinent ide međutim ostatak države je, pre svega Srbija i Hrvatska, su imale drugačije ideje. Da je tada odlučeno drugačije vi i ja ne bismo vodili ovaj razgovor, niti bi pitanja reaktivnosti EU ikada došlo na dnevni red kod nas.
BUKA: Jedno vrijeme se govorilo da nijedna zemlja Zapadnog Balkana neće ući u EU sama nego u paketu. U posljednje vrijeme se o tome ne govori. Šta mislite šta bi bilo realnije i lakše za EU?
Za rešavanje tih otvorenih problema bi bilo najbolje ulaziti zajedno, međutim sve države nisu spremne a ako se ulazi po spremnosti to je lakše za EU jer ne dobijaš državu o kojoj moraš da se staraš. S druge strane, pitanje je koliko države same mogu izvesti neke stvari bez podrške, bez guranja same EU. U ovom trenutku stoji ta priča da će države ulaziti same za sebe po svojim zaslugama, međutim sada u ovom trenutku ako i Bosna otvori imate pet država sa Balkana i imate Moldaviju i Ukrajinu, to je sedam i možda dobijete i Gruziju kao osam. Možete dobiti osam država koje su u nekoj fazi pristupanja EU i to je onaj geopolitički momenat koji sam rekao na početku, ako oni to počnu da gledaju kao jednu grupu onda će se nalaziti neko rešenje koje neće biti uopšte uobičajeno kao što je bilo hrvatsko pristupanje koje je bilo po svim pravilima ali može da se nađe neko rešenje izvan tog okvira. Već se sada priča o nekom faznom pristupanju gde će države fazno pristupati, dobijati određena prava neformalnog članstva uz određene uslove koje moraju da ispune a onda kako budu napredovali prvenstveno u domenu vladavine prava tako će se uključivati u članstvo EU gde bi formalno članstvo bilo u sredini tog procesa. Znači da država počne da učestvuje u radu EU pa onda da pristupi ali u ograničenom obimu, znači da nemaš sva prava i obaveze, nešto kao model Rumunije i Bugarske pa tek kad dostigneš određen nivo vladavine prava onda da dobiješ i pun pristup budžetu EU i pravo glasa u svim oblastima jer nećeš učestvovati u svim oblastima zato što nisi spreman. Tako da se sada razmišlja o različitim modalitetima koji ne moraju nužno da budu, što se kaže, udžbenički primer pristupanja kao što je bilo u Istočnoj EU Hrvatskoj.
