Najnoviji događaji, poput uvođenja sankcija funkcionerima Republike Srpske, katastrofalnog razvoja stvari na Kosovu, ili najavljene „rezolucije o Srebrenici“, ponovo su pokrenuli lavinu tirada o tome kako „Zapad mrzi Srbe“, kako Masoni, Vatikan, Soroš, neoliberalni globalisti, i ostale sile mraka i beznađa, rade o glavi „nebeskom narodu“. Nema sumnje da ćemo narednih mjeseci 24/7 gledati „patriotski odgovorne“ političare, intelektualce i analitičare koji će nam po ko zna koji put dokazivati već dokazano: da smo mi u pravu i da nas mrze jer je pravda na našoj strani. I time po ko zna koji put ponoviti neozbiljnost i neodgovornost iz miloševićevskih 90-tih.
Stvarnost kaže sledeće: vlasti i Srbije i Republike Srpske ponovo su dovele i sebe i Srbiju i RS u situaciju da su na nišanu nekih od najmoćnijih država svijeta. Zapitajmo se na trenutak čime smo mi to zaslužili takav povlašten položaj? Umjesto da slijedimo „Marić-HappyTV-Ćirilica“ metod: „svi nas mrze a mi smo u pravu“ , pokušajmo slijediti zdravorazumsku formulu po kojoj države slijede isključivo svoje interese, a ne bave se luksuzom da nekog „mrze“. Zapitajmo se kakve to interese ima „Zapad“ a kojima smo mi konstantno nesaglasni? Osvrnimo se samo na dva načelna problema koja predstavljamo.
U situaciji kada gotovo sve države Evrope imaju problem sa usponom desnice i populističkim nacionalizmima, mi smo odlučili da i u RS i u Srbiji uspostavimo gotovo autokratske režime u kojima je sva moć koncentrisana u rukama jednog čovjeka, a koji se pri tome ne libe da za svoje održanje koriste najprimitivnije nacionalističke narative. Nastranu to što takvim režimima sami sebi dugoročno nanosimo štetu. Trebamo razmjeti da to za Evropu nije samo pitanje političke kulture i političke pameti jednog naroda: autokratski nacionalistički režimi gurnuli su evropske narode u međusobno krvoproliće 1939., a nas na Balkanu i 1991. To je, dakle, pitanje interese i straha: evropski mir zavisi i utemeljen je na demokratskim, liberalnim i pluralističkim sistemima i svjetonazorima. Zato su svi autokratski nacionalistički režimi arheneprijatelji Evrope. I bude protiv sebe animozitet i uslovni refleks odbrane. Na primjer: veličanje „naših“ ratnih zločinaca, koliko god djelovalo kao benigno populističko budalesanje za dnevnopolitičke svrhe, za mnoge u Evropi ima mnogo ozbiljnije konsekvence nego se nama čini.
Nacionalizam je najslabija tačka višenacionalne Evrope (sjetimo se samo iskustva Austrougarske i Jugoslavije). U kombinaciji sa autokratijom predstavlja i najočitije mjesto koje ciljaju neprijatelji Evrope. Stoga je istinska demokratizacija ovih prostora i prihvatanje liberalnih svjetonazora (šta god mi mislili i o jednom i o drugom), pitanje bezbjednosnih rizika, a ne samo afiniteta prema nekom političkom sistemu. Dok god imamo autokratske sisteme koji se održavaju na nacionalističkom populizmu, mi smo objektivni bezbjednosni rizik za Evropu. I samim time legitimna politička meta.
Najočitiji problem koji pravimo je, naravno, ovo uporno putinističko budalesanje. Mi smo dopustili sebi da budemo jedina nacija u Evropi koja je odbila da se, na ovaj ili onaj način, i u manjoj ili većoj mjeri, priključi antiputinističkoj koaliciji. Ne ulazeći u to „Ko je počeo rat“ u Ukrajini, niti u moralni aspekt cijele te tragedije, fakti kažu sledeće: sve nacije Evrope formirale su blok koji ima ambiciju da postigne jedinstven stav o Ukrajinskoj tragediji. On je svoj jasni izraz dobio u oktobru 2022. kada je usvojena Krimska platforma. Jedine dvije evropske države koje nisu učestvovale u toj priči su Srbija i Bjelorusija.
Šta tek reći o ponašanju rukovodstva RS na ovu temu? Naše vlasti su odlučile odigrati all-in i staviti sve na Putina. Očito ih je neko ubijedio da „Putin nije Jeljcin“ i da je samo pitanje dana kada će „izaći na deltu Dunava“ – „Rusi dolaze“ a onda ćemo mi sa pozicije sile diktirati naše uslove.
Ovo se naravno neće desiti – granica između Evrope i Rusije, kako god da se formira, biće postavljena daleko od Srba i Srbije. Ali dok taj proces traje mi de facto igramo ulogu isturene putinističke krajine u srcu Evrope. Da li smo mi uopšte normalni? I onda se još u čudu pitamo zašto su ovi zlotvori sa Zapada navalili da nam „ni krivima ni dužnima“ razgrade državnost tamo gdje je još imamo. Da li mi zaista mislimo da u situaciji kada sve nacije Evrope ozbiljno razmišljaju i rade na vojnim pripremama za sukob sa putinistima; kada Makron govori Francuskom narodu o spremnosti na upotrebu nuklearnog oružja u odbrani Evrope; kada su nacije Evrope ujedinjene u ekonomskom ratu sa Putinom i idu čak tako daleko da uvode sankcije i ruskoj kulturi, mi možemo nekažnjeno glumiti putinističke budale u sred Evrope?
Mi, naravno, možemo tako da se ponašamo. Srbi su slobodan narod i suvereno donose svoje politike. Ali sloboda podrazumjeva odgovornost – svaki potez koji se odigra na globalnoj šahovskoj tabli nosi svoje konsekvence. Kada vam se bumerang vrati deplasirano je kukati kako vas „mrze“. Ne mrze – samo ste igrali loše poteze i doveli sebe u mat poziciju. Svojevremeno je jedan cinični šahovski majstor rekao: „Nikada još nisam pobijedio zdravog protivnika.“ Ko god izgubi žali se da je imao glavobolju, da nije spavao, ili da samo nije imao sreće. U stvarnost: nula na tabeli vam nedvosmisleno kaže da ste loše igrali. Dok god budemo sami svojom voljom donosili odluku da budemo na strani anti-Zapadne sile, po prirodi stvari bićemo problem za Zapad. Kako će nas taj naš protivnik hendlovati – silom, parama-donacijama, obojenim revolucijama, ignorisanjem dok je to moguće, isl. drugo je i vrlo neizvjesno pitanje.
Umjesto što kukaju nad zlom sudbinom i svjetskom zavjerom naše vlasti bi pametno uradile da preispitaju svoje politike. Ne bi im bilo loše da počnu time što će locirati problem: nisu nama problem ni Zapad, ni Masoni, ni Nevladine organizacije i ostali „izdajnici&strani plaćenici“, već oni KGB geniji koji su okružili šefa u Palati i filuju ga putinističkim budalaštinama. Time su i njega lično, i sve nas zajedno s njim, doveli u problem.
