Jedno od najranijih sećanja iz detinjstva profesora Predraga Lalevića odnosi se na kralja Aleksandra -- kada je sa suzama u očima javljao rodbini po komšiluku da je kralj ubijen. Daleko je više zanimljivih sećanja koje vezuje za Tita. Naš najpoznatiji anesteziolog doktor Lalević šesnaest godina je kao lični lekar proveo uz predsednika SFRJ na svim putovanjima po inostranstvu. I jedan je od svedoka kako je "najveći sin naših naroda i narodnosti" proveo poslednje dane pred smrt, koja je usledila 4. maja 1980. godine.
Iako je poznat kao "Titov lekar", o čemu je napisao i knjigu, iza sebe nije "ostavio" samo dugovečnog šefa države već je bio i osnivač prvog samostalnog Odseka za anesteziologiju pri bolnici „Dr Dragiša Mišović", kao i prve jugoslovenske škole anestezije, kojom su se do tada uglavnom bavili medicinske sestre i tehničari. Taj odsek će kasnije prerasti u Odeljenje za anesteziju i reanimaciju; zatim je 1978. osnovan Institut za anesteziologiju i reanimatologiju Kliničke bolnice „Dr Dragiša Mišović", a deset godina kasnije i prva Klinika za anesteziologiju i reanimaciju u Srbiji. Kroz "ruke" profesora Lalevića prošlo je više od 700 anesteziologa iz cele bivše Jugoslavije.
Iako je u 88. godini života, Predrag Lalević je u dobroj kondiciji. Dok nam pokazuje fotografije sa putovanja sa Titom kao i specijalni godišnjak klinike "Mejo" u kojem nisu propustili da ga navedu kao svog značajnog "alumnija", spontano je otpočeo svoju životnu priču. Predrag Lalević, svojevrsni otac naše anesteziologije koji je odlikovan sa 30 što domaćih, što inostranih ordena, ostaje i kao specifičan svedok epohe, a njegova iskustva pokazuju kako se i kroz jednu bogatu doktorsku karijeru oslikava posleratna istorija Jugoslavije. Pročitajte njegova sećanja na poslednje Titove dane.
Nije istina da Tito nije verovao srpskim lekarima i da je zato išao da se leči u Ljubljanu. On je i pre toga bar jednom godišnje išao na kontrolu u Ljubljanu, jer je bio prijatelj sa doktorom Breceljom.
Bila je proslava Nove godine u Karađorđevu. Doktori Miro Košak i Stanislav Mahkota, članovi konzilijuma, videli su da Tito teško hoda i da je u lošem stanju. Košak me je pozvao i rekao: "Predrag, mi idemo nazad, ti ćeš sa nama. Idemo kod mene." To "kod mene" značilo je Klinički centar u Ljubljani. U osam ujutru su me pokupili i otišli smo pravo u Klinički centar. Tamo smo mu slikali nogu, a ubrizgavanje kontrasta je bolno. Oni su mu nabavili neki kontrast iz inostranstva koji navodno ne boli, ali pošto je imao slabu cirkulaciju, njega je jako bolelo, tako da sam mu već tu dao prvu anesteziju, pa anesteziju za bajpas koji smo napravili, koji nije uspeo jer noga nije mogla da primi krv, i na kraju smo izvršili amputaciju. Noga mu je bila u tako teškom stanju, crna u plikovima, to je gangrena noge.
Četiri meseca sam bio pored njega. Pozvali smo američkog doktora Majkla Debejkija, najboljeg svetskog kardiohirurga. Profesor Miro Košak i ja bili smo najodgovorniji i dogovorili smo se da pozovemo neke kolege. Miro mi je rekao: "Hajde da pozovemo nekog da podelimo odgovornost." Predložio sam da pozovemo i nekog Rusa, pošto je već bio Amerikanac. Poznavao sam doktora Marata Knjazova pa smo pozvali i njega.
I naravno, porazgovaramo mi s njima. Debejki nam je odmah rekao da je Titova noga izgubljena i preporučio amputaciju. Tito nije hteo ni da čuje za to. Kada smo mu pomenuli mogućnost amputacije, rekao je: "Ja dole samo u jednom komadu."
Međutim, jednog dana, dok smo ga previjali, Tito je video u kakvom je stanju noga i samo nam je rekao: "Radite šta morate."
Kada smo pripremali amputaciju, u Kliničkom centru se okupio partijski i državni vrh i svi su znali šta može da se očekuje. Tito je 25 godina bolovao od dijabetesa, i to, naravno, nije smelo da se zna. Dolanc mi je posle našeg izlaganja rekao: "Mi znamo da je situacija teška, znamo da može da umre pre nego što počne amputacija, ali ja vam garantujem da znate da nema čoveka koji će upreti prst u vas."
Oporavak je krenuo dobro. Ne može bolje biti. Naručili smo protezu iz Nemačke. Spremao se čak da ode na Brdo kod Kranja, pripremao Konferenciju nesvrstanih u Bagdadu. Rekao je: "Idemo za Bagdad." Na nesreću, imao je teškoće sa mokrenjem i dobio je urinarnu infekciju i infekciju bubrega. Usled popuštanja bubrega bio je priključen na dijalizu, a potom zbog slabljenja disanja i na respirator. Bio je na aparatima od 26. februara, pa sve do smrti. Držao sam ga uspavanog.
Mi to nismo napisali u izveštaju, i to je dalo priliku mnogima da pričaju kako su obilazili Tita, kako su ga zabavljali, hranili, razgovarali. Potpune izmišljotine. Jer, mi nismo rekli da je sve vreme bio bez svesti i na aparatu za veštačko disanje.
Imali smo njegov radio i njegove kasete i to smo mu stalno puštali. Voleo je, recimo, makedonske pesme. "Jovano, Jovanke"...
Kada je preminuo bili smo okupljeni svi lekari, sve sestre koje su ga negovale. Stajali smo mirno u tišini, deset do petnaest minuta. EKG je pokazivao već ravnu liniju, respirator je i dalje radio... Srce je definitivno prestalo da radi. Pogledao sam profesora Brecelja, on mi je samo klimnuo glavom i ja sam isključio aparate. Ostali smo još pet-deset minuta u potpunoj tišini i otišli da pišemo izveštaj.
Veliku životnu ispovest doktora Lalevića u kojoj govori o iskustvima sa predsednikom SFRJ pročitajte OVDE
