Međutim, većina ličnih ispovesti ljudi što žive s alkoholizmom koje sam čitala — naročito od pojave interneta — strogo se drži određene trivijalnosti. One često sadrže slične senzacionalističke motive zlostavljanja i nemara, i čak i kad ih delim na društvenim mrežama jer zvuče iskreno ili su me dirnule, osećam se kao sramotni kliše. Ali šta mogu? To je moja priča.
Moja majka je oduvek mnogo pila. Kad je bila mlađa, to je bilo normalno. Prijatelji su je zvali "kraljica" zato što je uvek bila u centru pažnje. I ona i moj otac su bili muzičari, što znači da su mnogo putovali. Svesna sam da to zvuči kao generalizacija, ali po mom mišljenju, njena ekstrovertna ličnost i životni stil bez uhodane rutine bili su plodno tle za njen alkoholizam.
Sve je postalo mnogo gore kad su se ona i moj otac rastali. Volela me je i želela je da se brine za mene, ali ju je raskid naprosto skrhao.
Moja prva uspomena je na Božić koji provodim u suzama zato što me je udarila. Sedim u hodniku našeg stana i razmišljam o tome kako me je tukla svakog dana već nedeljama i kako sam se nadala da će tog posebnog dana biti drugačije.
Moja majka je tada već radila kao nastavnik. Kad bih bila bolesna, kupovala bi mi sličice i bombone. Volim kad sam bolesna, ali ona zaboravlja da bude pažljiva kad pije. Zaključavam se u sobu, a ona satima stoji pred vratima, psuje me i viče mi da izađem.
Ujutro bi sve opet bilo u redu: mama bi mi kupila omiljenu čokoladu i ako bih joj pomenula da me je tukla prethodno veče, rekla bi: "Lažeš. Nikad te ne bih udarila. Suviše te volim da bih to uradila." Ona i danas veruje u to.
Tokom godina njena bolest se pogoršava. I dalje odlazi na posao — samo tako uspeva da ostane normalna — pa se plašim vikenda i njenih slobodnih dana. Kad ne radi, pije čitavog dana i uveče najčešće može da hoda samo uz moju pomoć. Kako joj se stanje pogoršava, sve je paranoičnija. Jednog dana odlučuje da naprska sprej protiv insekata ispod vrata našeg stanodavca jer je ubeđena da nam truje vodu.
Sećam se kako jedne nedelje ulazim u našu dnevnu sobu. To je velika, uredna i osvetljena prostorija, a moja mama sedi na sofi i zuri u ormarić na zidu. Napravljen je od tamnog drveta koje blista na sunčevoj svetlosti. "Ti", kaže ormariću, "vidim sada, sav si od zlata."
Konstantno smišlja nova pravila i zaboravlja na njih. Ako dođem kući pola sata kasnije, viče na mene da sam prostitutka. Imam 16 godina, ona 43. Idemo u skupe restorane, a ona pije i pre i posla jela. Optužuje me da se prejedam, potom se žali da ne jedem dovoljno. Kaže mi da sam debela, pa prestajem da jedem. Godinu dana jedem pola zemičke, salatu i šest jabuka na dan. Ako pojedem više, kažnjavam se.
Imam 17 godina i odlazim na odmor sa prijateljicom. Kad se vratim, ona je u bolnici. Dok sam bila odsutna, doživela je delirijum tremens — neku vrstu epileptičnog napada koji alkoholičari pretrpe kad ne piju. Zamalo je umrla. Rečeno mi je da je, uverena da sam mrtva, obučena u crno lutala od groblja do groblja tražeći moj grob.
Posećujem je u bolnici, na psihijatrijskom odeljenju. Trezna je po prvi put posle više godina. Ne prepoznajem je. Imam osećaj kao da imam nešto nalik majci umesto čudovišta. Crta mi sovu.
Jesen je. Vraća se kući i opet počinje da pije. Na kraju istačem flašu bezalkoholnog šampanjca koju donosi sa sobom u sudoperu. Sedimo u restoranu i ona želi da naruči vino, ali je molim da to ne radi. "Pij ako hoćeš, samo ne u mom društvu", molim je. Ona naručuje vino, a ja odlazim.
Shvatam da joj je alkohol važniji od mene. Shvatam da ne mogu da joj pomognem. Shvatam da je njena zavisnost jača od mene i da će uvek biti. Imam 18 godina i iseljavam se.
