Tekstovi o Ferhadiji se nižu zadnjih dana. Pišu svi kad je napravljena, da je bila pod UNESCO-vom zaštitom, da je minirana u zadnjem ratu, bacana u Vrbas i na obližnju deponiju smeća, te da je postavljanje kamena temeljca za obnovu obilježeno nacionalističkim divljanjem i orgijanjem. Čak se prebrojavaju Ferhat-pašina krvna zrnca, diskutuje se da li je bio Srbin ili ne, kao da to mijenja bilo šta.
Nikad nisam bila vjernica, ne znam niti jednu molitvu ni u kojoj vjeri, ni na kojem jeziku, ali sam zadrhtala kad sam ju prije tri dana ugledala prilazeći joj od hotela Palas.
Kao kad sanjate nekoga dragog ko je davno umro, a vama se san učinio tako stvaran, pa ste na momenat sretni i ne želite da se probudite. Zadržati taj trenutak u kome sve izgleda kao da ništa nije bilo, je nažalost nemoguće i tad shvatite šta je bilo. A bilo je to, da su ljudi koji nas nisu poznavali tako lako ulazili u naše živote, mijenjali ih, poigravali se s njima, brisali im tragove. Kao što nisam znala šta je bilo tad u njihovim glavama, ne znam to ni danas, ali znam šta je u mojoj.
Moja mi kaže kako nije lijepo raditi takve stvari, moja kaže da u ovom ratu niko nije dobio. Ni oni koji su rušili, ni oni koji sada grade i za trenutak nam stvaraju iluziju kao da ništa nije bilo. A bilo je.
Izgubiše oni koji su je rušili, jer ona stoji lijepa i bijela tamo gdje je vjekovima stajala, izgubiše oni što ju opet napraviše, jer ne znam za koga.
Ferhadija nije više džamija, ona je danas spomenik našem gubitništvu.
Da li ćemo nešto naučiti gledajući ga? Hoćemo isto onoliko koliko smo naučili gledajući neke druge spomenike.
Buka arhiva, tekst je objavljen 7.5. 2016. godine na dan kada je džamija Ferhadija u Banjaluci svečano otvorena.
