U prošli petak deo opozicije u crnogorskom parlamentu (u direktnom TV prenosu), skandirao je premijeru: „Milo, lopove!” Usledila je replika premijera Đukanović Mila: „Bravo, kreteni!”
U subotu je opozicija u Republici Srpskoj (u direktnom TV prenosu), skandirala predsedniku: „Mile, lopove!” Usledila je replika predsednika Dodik Milorada u vidu ultimativnog hita Mitra Mirića: „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!”
Da sam kojim slučajem poklonik teorija zavere pomislio bih da su Amerikanci upotrebili eksperimentalno biološko oružje te rasuli nekakav nervni prah koji ciljano deluje na političare tako da oni od njega pošandrcaju.
Na sreću (ili žalost), nisam teoretičar zavere već sociolog, a sociologija se, između ostalog, bavi i društvenim interakcijama. (Oprostite političari, ali i vi ste ljudi). U crnogorskom slučaju, verbalna interakcija („Milo, lopove!” – „Bravo, kreteni!”) odvijala se direktno, licem u lice, usred crnogorske skupštine.
U slučaju Republike Srpske, verbalna interakcija („Mile, lopove!” – „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine!”), odvijala se na dva koloseka, tačnije na odvojenim mitinzima pozicije i opozicije, te je samim tim bila drukčijeg karaktera. Više nalik Ejzenštajnovim montažnim atrakcijama.
U prvom (podgoričkom) slučaju, efekat verbalne napalm bombe nije se mogao izbeći. U drugom (banjalučkom) slučaju, napalm je, na svu sreću, izbegnut. A šta bi se desilo da se, kojim slučajem, Dodik Mile nalazio u skupštinskoj sali poput Mila Britve (Đukanovićev nadimak iz mlađih dana)? Da li bi i tada, izložen verbalnoj paljbi opozicije, zapevao hit Mitra Mirića ili bi pak opoziciju nazvao izdajnicama uz poneki sočniji dodatak?
S druge strane, interesantnije je sledeće pitanje. Da li je teža povreda parlamentarne etike kada premijer, kao predstavnik vlasti, uvredi grupu narodnih poslanika nazvavši ih kretenima (pa makar to činio i u samoodbrani), ili je teža povreda etike kada grupa narodnih predstavnika u parlamentu uvredi premijera kao posednika vlasti, nazvavši ga lopovom?
Pitanje je lako rešivo ako pođemo od narušavanja dostojanstva parlamenta kao institucije zakonodavne vlasti. U tom je slučaju odgovornost za neetičnost podjednako raspodeljena na obe strane. Izostavimo li, međutim, rečeni parametar sasvim sigurno zalazimo u polje diskusije.
Uzmimo za početak da grupa opozicionih poslanika revnosno služi građanima – biračima i da na krilima narodne volje krene da skandira premijeru ono što bi i priličan procenat građana skandirao u tom trenutku. Što se kaže – vox populi, vox dei. Zar se onda takvo jedno skandiranje ne bi moglo tretirati kao slobodno izražavanje mišljenja građana, odnosno, kao neprikosnoveno pravo na kritikovanje nosilaca javnih funkcija u ime naroda? Naročito zbog toga što se poruka „Milo/Mile, lopove!”, manje odnosi na Mila/Mileta personalno, a znatno više na karakter vlasti koju Milo/Mile personifikuje. Evidentan je, dakle, prelaz od pojedinačnog ka opštem.
Ipak, i za premijerovu/predsednikovu stranku valjda su glasali nekakvi birači iz naroda, pa bi, prema tome, i sve uvrede koje opozicija upućuje na račun premijera/predsednika automatski išle na račun njegovih glasača, to jest građana. E sad, logika je sasvim ispravna pod uslovom da zanemarimo činjenicu da je premijer/predsednik predstavnik svih građana – onih koji su glasali za njegovu partiju, ali i onih koji to nisu učinili.
Povrh toga, ne treba zaboraviti da se na eksjugoslovenskom prostoru, posebno nakon izbora, vlast neretko odnarodi, ne mareći preterano za interese građana (osim za interese armije partijskih aparatčika i njihovih familija), što znači da bi, u tom slučaju, i obični glasači partije/partija na vlasti morali biti kritički nastrojeni prema njima. Pogotovo što najviši nosioci vlasti u svojim rukama drže poluge moći i manipulišu njima.
Stoga je delikatnija situacija kada premijer/predsednik, sa pozicije moći koju zauzima, nazove grupu poslanika kretenima ili izdajnicima. On na taj način šalje određenu poruku ne samo poslanicima opozicije, već takođe i biračima – građanima koji su te ljude poslali u parlament da u njihovo ime deluju. Na koncu, navedeni prelaz od opšteg ka pojedinačnom jedino može štetiti običnom građaninu – bez obzira na to kojoj političkoj opciji pripadao.
Da nevolja bude veća, Milo i Mile (i njihove opozicije) i dalje će predstavljati dve strane istog tranzicijsko-političkog petoparca. Dok će običan građanin, transformisan u nemog posmatrača zbivanja, nastaviti da učestvuje u daleko ozbiljnijim rijalitijima od Farme i Parova.
sociolog
