Dekan Mašinskog fakulteta u Banjaluci Darko Knežević, u intervjuu za BUKU, bez dlake na jeziku, govori o nezakonitostima na banjalučkom univerzitetu, uticaju politike i interesnih grupa na rad fakulteta, pretvaranju visokog obrazovanja u unosan biznis i ćutanju profesora koji ne žele da vide ovakve stvari.
Povod za intervjuu nije mogao biti bolji od prijedloga Ministarstva prosvjete i kulture u vidu Nacrta zakona o visokom obrazovanju, koje je podiglo veliku prašinu u posljenjih nekoliko dana, kako u Narodnoj skupštini RS, tako i među ostalim građanima.
Gospodine Kneževiću, šta je novo što donosi Nacrt zakona o visokom obrazovanju koje je predložilo Ministarstvo prosvjete?
Ne donosi mnogo novog. Za početak, donosi da na svakom studijskom programu ima dvije trećine zaposlenih, što je dobro rješenje, jer su otvarani fakulteti bez kriterijuma i analize. Mi imamo dva javna i sedam privatnih univerziteta na kojima se izvodi nastava na preko 400 studijskih programa koja primaju oko 13.000 studenata. Ako se uzme broj djece koja se rode, što je negdje oko 10.000, tu se vidi da je to nevjerovatno prevelik broj i ovo bi dovelo do smanjenja nekontrolisane produkcije studenata. Koncepcijski, nisu dobra rješenja kojima se oduzimaju svojstva pravnog lica fakultetima, što je započeto prethodnim zakonom i sad se nastavlja. To je suštinska primjedba.
To govorite o centralizaciji...
Tako je. U prvim prijedlozima, to je išlo u čak još veću centralizaciju. Čak dotle da rektor postavlja dekane na svakom fakultetu. To je tolika koncentracija moći u rukama jedne osobe koja nije dobra ni za tu osobu. Nije bitno ko je rektor, ali to razvija jedan poltronski mentalitet gdje nema odgovornosti. Onda imate dosta novog administrativnog osoblja koje zapošljava rektor kako ghoće i kad hoće. Svakog radnika zapošljava rektor na svim fakultetima.
Znači, rektor je taj koji ima svu moć i odlučuje o svemu?
Pa, od kad sam ja dekan, sve i jednu čistačicu i sve druge radnike, vozača i slično, zaposlio je rektor Stanko Stanić, i to bez konkursa.
Čekajte malo, kako je moguće da se bez konkursa zapošljavaju ljudi?
To ni meni nije jasno. Ne znam kako je to moguće, ali tako je.
Zar ne bi trebalo da se na svakoj javnoj ustanovi raspisuje konkurs za svako radno mjesto?
Ja mislim da bi trebalo.
Pa ko je tu zakazao?
Nenastavno osoblje samo dovede rektor, ovaj koji sad odlazi i to je nepotrebna moć u rukama jednog čovjeka. Moć veća nego kod predsjednika republike. To ne bi tako trebalo. Rektor bi trebao da bude osoba sa velikim ugledom u naučnoj javnosti, sa velikim moralnim autoritetom, a ne da se bavi pitanjem čistačica, čuvara, kućnih majstora... Tu postoji opasnost, pošto je odlučivanje koncentrisano u jednoj osobi i ako nemate kvalitetnu osobu na poziciji rektora onda vam je zagarantovana propast univerziteta. Ne mogu se dati tolika prava jednoj osobi. Ta centralizacija ide do toga da mi na fakultetima ne možemo ništa sami uraditi.
Koje su još Vaše zamjerke na ovaj zakon?
Sporna je i odredba izbora u zvanja, godine odlaska u penziju za profesora, ali generalno, glavna zamjerka je centralizacija. Ja sam i ministarstvu dostavlaljo primjedbe. Mi gledamo primjere univerziteta u okruženju, jer ne možemo se porediti sa Harvardom ili Kembridžom, ali možemo sa ovima sa prostora bivše Jugoslavije. Nigdje nema te centralizacije, ni u Beogradu, ni Zagrebu, ni Ljubljani... To postoji samo u Zenici i Novom Pazaru. Ti univerziteti, koji su provincijski, tavore. Mi ovako, umjesto da ličimo na ove bolje, svodimo se na taj neki provincijski univerzitet samo da bi neko imao kontrolu u svojim rukama. To nije dobro.
A zbog čega se onda toliko insistira na toj centralizaciji ako ona ne valja? Ko uopšte to želi da uradi?
Zanimljivo je kako sistem sam od sebe funkcioniše. Na banjalučkom univerzitetu u rektoratu je zaposleno preko stotinu ljudi. Tako se stvorio jedan birokratski aparat koji praktično postaje sam sebi svrha. Prije 2007. godine u rektoratu je radilo desetak ljudi, sad je stotinu i nešto. I onda oni sa rektorata postaju uticajniji od profesora. Finansijski direktor postaje jedna od najuticajnijih osoba. Vi ništa ne možete bez njega. Onda vi molite, preko običnih službenika, pa šefa računovodstva, pa internog revizora, da bi na kraju došli do finansijskog direktora i tražili da vam nabave toalet papir. Na taj način vam taj birokratski aparat onemogućava da bilo šta radite, da provodite projekte i samostalno zarađujete i na taj način donosite novac i fakultetu i univerzitetu. Naš univerzitet ostvaruje jako malo prihoda, ali nikoga nije briga.
Nekako se čini da se većina stvari vrti oko novca?
Pa, jeste. Kako god to izgledalo, nema funkcionisanja jedne ovakve ustanove bez potrebnog novca. Što se tiče integracije univerziteta, ja nisam protiv toga, niti mislim da su moje kolege. Ovdje je pod plaštom integracije nametnuta centralizacija. Integracija bi trebala da se odnosi na akademska pitanja, što nije urađeno. Samo se pažnja koncentrisala na finansije. Ovo što bi trebalo da se radi nije niko ni dotaknuo.
Ima li onda uopšte onaj Nacrt zakona i sve što se radilo i radi ovih godina smisla bez sveobuhvatne reforme visokog obrazovanja?
Ja mislim da su oni prvo trebali da vide zbog čega se donosi novi zakon. Ne one uopštene floskule, ’evropski prostor visokog obrazovanja zahtjeva da se vrše stalne promjene’. To je demagogija. Morali smo da vidimo šta smo dobili primjenom bolonjskog sistema, u čemu su nedostaci i šta bi trebalo uraditi da se to popravi. To je prvo trebalo identifikovati.
Da li je iko radio te analize?
Nije. U zakone koji se kod nas donose interesne grupe ugrađuju svoj interes. Tako da, onaj ko je jači i ima veći pristup donosiocima zakonskih rješenja donosi rješenja koja njemu odgovaraju. Tako je i ovdje slučaj. Postoje lobisti od strane privatnih fakulteta koji imaju sve manje studenata. Jasno je da je kvalitet obrazovanja slab na tim fakultetima, a lobiji jaki. Država nikako da definiše i shvati šta je njena uloga u svemu ovome. Ona ostavlja fakultetima na volju da upisuju koliko hoće i šta hoće, a imamo sve veći broj nezaposlenih ljudi sa državnim fakultetima. Mi smo taj kapitalizam shvatili kao apsolutnu slobodu, bez ikakvih propisa i ograničenja, što više liči na anarhiju.
Zašto trenutno niko neće da presječe, donese odluku kojom će se zaustaviti takva politika u visokom školstvu?
Zato što je od svega napravljen biznis, pa i od visokog obrazovanja. Sad je najteže završiti osnovnu školu, srednju mnogo lakše, pošto već ima i privatnih, a fakultet najlakše. Valjda bi trebalo da je obrnuto.
Ako imate 3.000 studenata na nekom privatnom univerzitetu i ako je godišnje 3.000 maraka ta školarima, to je 9 miliona maraka. Tako se ovdje razmišlja. Čak nije ni transparentno ko su vlasnici tih univerziteta. To je sve pomalo skriveno. I što je još gore, vlasnici tih univerziteta nisu ljudi iz nauke, već bivši policajci i slično. Kakav mu je onda motiv? Isključivo profit. Njima nije problem da plate gdje treba, da lobiraju za neka zakonska rješenja koja njima odgovaraju.
To znači da oni imaju jako dobar odnos sa ljudima koji odlučuju u institucijama?
Naravno. Kako objasniti to što ministar predloži da se studijski programi iz oblasti pravnih, medicinskih i pedagoških nauka ne mogu izvoditi na pedagoškim uiverzitetima. I onda preko lobija, koji imaju svoje ljude među poslanicima i vladajućim i opozicionim. Tu se sve vidi.
Mislim da je većina ovih rješenja koja se guraju rezultat interesnih grupa. Pa sjetimo se samo uticajnih ljudi i grupa poslije rata. Tu je ko god je imao neki uticaj ili bio blizak sa vlasti otvorio fakultet u mjestu iz kog je došao. To je karakteristuično za Univerzitet u Istočnom Sarajevu. Nema mjesta bez fakulteta. Pa ne možete imati kvalitet na fakultetu u Vlasenici. Ne može takvo rasuto funkcionisati Univerzitet. Došli smo do toga da je sve postalo parodija.
Ono što je zanimljivo jesu i reakcije studenata, koji se danas zadovolje sa ispitnim rokovima i prenosom predmeta. Kao da ih ništa ne zanima.
To će se studenti naljutiti, ali su njima, sa jedne strane, data prevelika prava. To je njihovo prisustvo u Senatu. Oni biraju rektora, imaju veliki pritisak i već ulaze u tu politiku, iako im se time dao samo privid da nešto odlučuju, na šta su oni nasjeli. Uz to oni stalno nešto pregovaraju, mnogo im se obećava, čak se i njihovi zahtjevi zadovolje, što bude samo formalnog tipa bez suštinske promjene.
A zašto se ne provodi to što se obeća? Zašto sve ostaje mrtvo slovo na papiru?
Sa jedne strane, ne razumiju se problemi nego se čaprka po površini, a sa druge strane su interesi, kojima nije bitna stvarna suština. To kad se iskombinuje dobijemo ovo što sad imamo.
Možda ono što je još poraznije je reakcija akademske zajednice. Zbog čega su profesori postali tako pasivni kada su u pitanju problemi na univerzitetima i obrazovanju?
Jeste tako. Vi bi se sad namučili da nađete još nekoliko sagovornika na univerzitetu da vam pričaju o ovim temama. Dosta je onih koji slabo prate šta se dešava. Samo ih interesuje da dobiju svoju platu i idu kući. Nekako se ljudima čini i da ne mogu mnogo da promjene, što ne može biti opravdanje. Ima i onih koji su pokušavali nešto u prethodnom periodu pa loše završili. Kao profesor Momir Ćelić sa Elektrofakulteta. Ima tu i dosta nekvalitetnog kadra. On je srećan što je dobio taj posao i neće da talasa, tako da jedan duži period traje ovo loše stanje, a vremenom će biti sve gore.
Moram se osvrnuti i na izbor novog rektora na banjalučkom univerzitetu, posebno jer se mnogo govorilo da je politika odlučivala pri tom izboru. Koliko je stvarni uticaj politike na univerzitetu?
Veći uticaj imaju interesne grupe. Naravno, ima tu politike, ali kad je biznis u pitanju ovdje se ne gleda stranačka pripadnost, političko opredjeljenje i slično. Čak nije bitno da li su vlast ili opozicija. Taj uticaj je nesporan, ali ne da jedna partija ima sve u svojim rukama kao u javnim preduzećima.
Mislite li da su onda ti interesi odlučivali o izboru rektora?
Sigurno. Većina članova Senata koji je birao rektora su članovi neke partije i sigurno je tu bilo pritisaka. Ipak, kako je moglo biti, dobro smo prošli.
Evo za kraj, u kom pravcu bi se trebalo djelovati da bi poboljšali funkcionisanje i rad fakulteta?
Dosta toga će zavisiti od nas profesora i ne smijemo dopustiti da nas pasiviziraju ta zakonska rješenja koja se donose. Trebaće velika vještina i dosta dobre namjere kod svih nas da prevaziđemo ta nepodsticajna zakonska rješenja.
Razgovarao Milovan Matić
