Prvi zarađeni honorar obično potrošiš da častiš ekipu, kupiš neke najgluplje stvari o kojima si oduvek maštao (u mom slučaju one fensi maramice koje se izvlače iz kutije a koje ima svaka kancelarija psihoterapeuta u kojoj sam bila) i mesec po mesec shvataš da plata, kolika god bila - uvek može da se potroši. Cela. I da tu nema baš para da se odvoji za kiriju ili ne daj bože račune.
Posle godinu ili dve, ipak se uputiš na to hrabro putovanje zvano "Mama, tata, ja bih da se selim" koje započinje suzama tvoje majke i zabrinuto-ljutim pogledom tvog oca.
A ovo su samo neke od velikih istina koje moraš da znaš pre nego što izgovoriš i onu rečenicu "Ne, neću se nikada vratiti kod vas, slobodno možete od moje sobe da napravite ormar ili da uselite neko sirijsko dete."
Vratićeš se - kad tad
Pogotovo ako ti matematika nije jača strana. Prvih nekoliko meseci ćeš misliti da ti banka krade pare sa računa jer nema drugog objašnjenja za sve te odbijene kartice u pokušajima plaćanja ceha u punom redu u marketu. Kupovaćeš sve – od mušeme za sto, preko sijalica, sveća i cveća, do deset vrsti nekih preparata za čišćenje (ne, ne može sve da se pere Domestosom).
Kapiraš? Foto: Tambako The Jaguar/Flickr
Posle tri meseca, kad se zadužiš kod polovine prijatelja i rodbine, pomislićeš: Jao da mi je samo jedan mesec da ne moram da odvojim pola svoje plate na ovaj stan bez PVC prozora i sa zauvek praznim frižiderom. Pa ćeš, dok "tražiš" drugi jeftiniji stan, "privremeno" da odeš kod svojih zahvaljujući se bogu na toplom obroku koji te čeka svakog dana kada se vratiš sa posla. Gotovo da si i zaboravio da supa može da se napravi i od kokoške, a ne samo iz kesice.
Ješćeš ređe
Kao što napisah gore, kuvana hrana će biti tvoja fantazija. "Jao mama, zar opet sarma?" će brzo postati "Jao mama, da li može sarma?". Nećeš stizati da spremaš, biće ti skupo jer u frižideru nikada nemaš sve namirnice koje su potrebne za recept sa neta, pa čak i onda kada se usudiš na neki šoping na veliko, zažalićeš istog trenutka kada shvatiš da se zelena salata sprčila u fižideru, jogurt ukiselio a meso usmrdelo. Zato će te, makar prvih nekoliko meseci, dobro poznavati svi fast food restorani u kraju. Biće ti drago da konačno imaš izgovor za kasni trostruki čizburger. Tu negde, oko drugog meseca, tvoja potrošačka korpa videće i litar ulja. Oko trećeg meseca, naučićeš šta sve može da se spremi i od praznog frižidera i to za 20 minuta! I dalje ćeš jesti retko. Ali malo bolje.
Foto: Aleksa Vitorović
Kupovaćeš na akciji (odrasla, nezavisna osobo)
Možda to sada ne primećuješ, ali zaista postoji razlika između toga da li je neki prašak ili šampon na akciji. Postaćeš ona (odrasla, nezavisna) osoba koja juri popuste i gleda cene po katalozima. Najvažnije od svega - saznaćeš koliko dugo može da traje džak praška, a koliko brzo se potroši pasta za zube. Pogotovo ako je ona od 75 grama.
Mrzećeš sebe kada kupiš prašak jer je već frka (level - ponestalo je i čistih gaća), a onda dva dana kasnije naletiš na duplo veće pakovanje praška za duplo manje para. Onda ćeš iz besa uzeti taj džak od osam kilograma, zaboravljajući da nema mame i tate da te prevezu i sada ćeš tih istih 8 kilograma morati da vučeš do kuće. Pa će da ti bude teško, pa ćeš da pozoveš taksi koji ćeš platiti tačno onoliko koliko si uštedeo na ovoj kupovini, ali ni taksista neće da ti popne taj džak na peti sprat bez lifta. Vukljaćeš tako taj džak i onih pet drugih kesetina koje su ti se usekle u ruke. Možda ćeš tada konačno da se rasplačeš, tamo negde oko trećeg sprata, pitajući se u kakvu si se osobu pretvorio i kada su kilogrami praška postali važniji od tvojih kilograma?
Ovo si ti, samo to još ne znaš. Foto: sexyninjamonkey/Flickr
POČEĆEŠ DA RADIŠ SVE ŠTO MRZIŠ KOD SVOJIH RODITELJA
"Zar je moguće da te toliko mrzi da staviš sudove u mašinu?" bila je prva rečenica koju sam izgovorila svojoj cimerki i poželela da se ubijem. Sve ono za šta me je mama smarala svaki dan, sve to sam počela ja da radim. Mašinu za veš i sudove nikada ne uključujem pre ponoći, a ranije sam, kada mama otputuje negde, njoj u inat uključivala mašinu u sred bela dana. I to po nekoliko mašina.
Roditelji će stalno da te zovu i da te pitaju "kad ćeš kući" i "da li si zaboravio da postojimo"
Okej, možda ovo govore svima. Ali je posebno smešno što govore tebi - kad živite deset stanica prevozom. Ali će govoriti. Nemoj da se ljutiš nego se seti da se oni, više nego ti tripuju od tvoje nove odluke. I skoro svaki dan pitaju da nisu nešto sjebali pa su te oterali.
Svaka kuća miriše drugačije
I ako si mislio da ćeš u svoj novi stan da uneseš sve svoje mirise - nećeš. Tamo miriše na neku drugu kuću, i proći će dosta vremena dok taj prostor ne zamiriše na tvoj. Dok ti ne zagori prvi ručak, dok ne proliješ pola svog parfema, dok ti mama ne pošalje posteljinu koju samo ona ume tako lepo da opere da miriše danima, to će mirisati na neki iznajmljen stan. A onda, posle par meseci - mirisaće na kuću. Ne na tvoju iz koje si došao, nego na tvoju koju si stvorio. Onda će ti sve druge kuće, uključujući i roditeljski dom, mirisati čudno.
Spavaćeš kraće (da, može još manje da se spava)
Pogotovo ako se preseliš bliže centru. Svaki poziv će biti poziv koji se ne odbija. Ostajaćeš u gradu do kasno, u stan ćeš ići baš kada počneš da se onesvešćuješ od umora. Uostalom, mnogo je lakše piti u gradu, nego sam na gajbi.
Možda ćeš prvi put probati ekstazi jer znaš da gajbi nema nikog ko bi te provalio i tako odvaljen joj ili mu čitati odlomke iz svoje omiljene knjige. Naglas. Bez odeće.
Foto: baronsquirrel/Flickr
Bićeš usamljen/a
No, to nećeš odmah tako da nazoveš. Nazvaćeš to žurkom useljenja br. 1, žurkom useljenja dva, petnaestom žurkom useljenja... Jer, koliko god te tvoji nervirali, koliko god si večno bio zatvoren u svojoj sobi, trudeći se da ne učestvuješ u porodičnim akcijama - to će ti nedostajati. Nećeš to sebi priznati prvih nekoliko meseci, pa će tvoja gajba biti mesto u koje će se svi privaljivati a tebi to nikako neće smetati, ali kada shvatiš i kada prihvatiš usamljenost - biće ti okej da izbacićeš sve te ljude iz stana. Kao i one flaše koje su se mesecima nagomilavale.
Bićeš slobodan/na
Toliko, da ćeš kupiti svoju prvu igračku za odrasle, ostavljati svoj dnevnik na polici znajući da je to van svačijih dometa. Jednog jutra ćeš ostaviti iskorišćen kondom na podu pored kreveta i kada se setiš toga, nećeš panično trčati kući da stigneš pre nego što se keva vrati sa posla i zatekne TO.
Otvaraćeš vrata bahato u jedan noću kao u jedan popodne jer neće biti nikoga koga ćeš moći da probudiš sa tim drndavim kvakama. Vrštaćeš. Vrištaćete oboje. Ili svo troje. Šetaćete se po kući goli i jesti krastavce iz tegle jer je samo to ostalo. Plakaćeš. Ridaćeš. Jastučnica će da bude od šminke i nećeš je menjati danima, možda i nedeljama. Jer nemaš šta da kriješ. Ni od koga. BIćeš sam sa sobom.
Foto: Hey Paul Studios/Flickr
Uvek su ti govorili da je baš kul što živiš u Begeu, ali nije. Jebeno je teško jer je taj korak koji treba da napraviš mnogo teži tebi nego tvojim drugarima iz manjih gradova, koji su "morali" da se odsele. Oni su imali dobar izgovor i znali su da nema nazad. Za tebe je uvek ima nazad. Keva će par meseci da održava tvoju sobu, kao da si na nekom produženom letovanju, a onda će da shvati da može da je iskoristi za sve svoje lomove koji su se vukli po kući. Čak i tada postoji nazad, samo - ne za tebe. Jednom kada se navučeš na taj život - više nikada nećeš moći da zamisliš da živiš sa tvojima. I to je okej. Ako si spreman.
