Istraživanje su sproveli tako što su ispitanike postavii da igraju stratešku igru u kojoj su učesnici simulirali Evropu u vreme Drugog svetskog rata. Umesto kockica, špila karata ili drugih poznatih stvari za igru ispitanici su se oslonili isključivo na sopstvene komunikacijske i društvene veštine. Diplomatija je, zapravo, bila sama srž igre, a istraživači su beležili njen tok prateći dijalog igrača.
Istraživači su otkrili da je najpredvidljiviji znak izdaje iznenadna promena u tonu konverzacije. Razgovori bi se menjali od prosečnih ili dosadnih do onih koje sadrže mnogostruke pozitivne izjave, struktuirani diskurs i preteranu ljubaznost.
U jednom razgovoru „Nemačka“ i „Austrija“ su razgovarale o tome kako da kombinuju svoje snage kako bi eliminisale određene opasnosti. „Austrija“ je spremno pristala na predlog „Nemačke“ da pomeri naoružane snage na istok, ali je onda „Austrija“ brzo okupirala „Nemačku“ izdajući prethodni dogovor.
U prilog ovome govori zaključak da je lepo ponašanje i preterana ljubaznost odlična ratna strategija.
Međutim, ma koliko ova studija bila interesantna još uvek ne postoji dovoljno pouzdanih dokaza prema kojima bismo mogli videti kako ovi koncepti funkcionišu u stvarnom životu. Naučnici se slažu da se o odnosu dvoje (ili više ljudi) ne može suditi samo na osnovu reči koje izgovore, već da se mora uzeti u obzir i govor tela. Razmišljanja o tome da li je neko previše ljubazan prema vama ima značaj kada je u pitanju donošenje racionalnih odluka, ali se u ovo mora uključiti i kontekst „šire slike“.
