Nedavno je u organizaciji Planinarsko-alpinističkog kluba „Summit“ u Banjaluci održana promocija knjige „Moj Everest – san i java“ Dragane Rajblović, jedine žene iz Srbije i prve sa Balkana koja se popela na najviši vrh svijeta na Himalajima. Dragana za BUKU govori o toj ekspediciji i planinarstvu uopšte.
Kako posmatrati planinarstvo, kao sport ili životni stil ili nešto treće? Kakav je njegov status kod nas?
Neko se planinarstvom bavi kao sportom, neko kao rekreacijom, a nekome je to postao stil života, kao, na primer, meni. Toliko se godina bavim svim aktivnostima koje se odvijaju u prirodi da, ako prođe mesec dana, a ja ne odem nigde u priodu, ne osećam se dobro, kao da su mi ispražnjene baterije.
Stariji ljudi imaju tu kulturu odlaska na pešačke ture po planinama, uz kilometraže prilagođene njihovim mogućnostima. Mladim ljudima treba malo drugačiji podsticaj. Oni vole da se nešto „dešava“, da je to „ekstremnije“, pa su tako naklonjeniji speleologiji, alpinizmu, sportskom penjanju i drugim avanturama prirodi.
Planinarstvo je sport kada se u određenom vremenskom periodu popnete na visoku planinu, čiji je vrh preko 4000-5000 metara i to se boduje, odnosno kategoriše. Tako se boduju i ostale navedene discipline koje su nastale iz planinarstva, a izbor je na pojedincu, da li će se rekreativno baviti ili tako da se kategoriše.
Šta je sa ženama u planinarstvu? Da li zauzimaju neke vodeće ili uloge vodiča u planinarskim klubovima i društvima? Postoje li neka uvriježena mišljenja (stereotipi) o ženama u ovom sportu?
Danas ima puno žena u planinarstvu i potpuno su ravnopravne kada je u pitanju planinarenje. Nekada pre nije bilo tako i verovatno je trebalo da prođe neki period navikavanja na činjenicu da i žene mogu da se bave ovim aktivnostima.
Dobro i kvalitetno vođenje planinarskih tura ne prepoznaje pol. Kao što i novac i zarada ne prepoznaju pol. Stvar je u samoj osobi, u ovom slučaju u ženi, koliko će biti superiorna i imati dovoljno samouverenosti da izgura ono što je naumila.
Šta predstavlja odlazak na Everest u životu jedne žene kao planinara? Da li bi ponovo išla na sličnu ekspediciju, možda čisto žensku?
Mnogo uspomena, mnogo emocija, mnogo lepih trenutaka sa ljudima sa kojima se dele sećanja i sa kojima se priča o tim ekspedicijama. Nema lepšeg osećaja nego kada ste nekome motivacija. Kada nekoga možete da ohrabrite da nastavi napred, da ne posustaje, šta god to bilo, makar i obične životne stvari, i vidite da vam taj neko veruje, dobija samopouzdanje i zaista biva ohrabren.
Za mene lično, ostvarenje svojih snova. Iako u životu imamo puno želja, ovo je jedna od većih koja mi se ostvarila. Zato sam večno zahvalna.
Bilo bi lepo da napravimo čisto ženski tim i krenemo u pohode. Kad kažem čisto ženski, to podrazumeva da je vođa ili vodič isključivo žensko.
Po čemu je odlazak na Everest poseban? Da li te je i kako promijenila ta ekspedicija?
Poseban je po tome što sam mislila da nikad u životu neću imati šansu da se penjem na najviši vrh sveta, a, eto, dogodilo se. To je dokaz da se čuda dešavaju!
U životu nas menjaju i obične stvari, i posao koji radimo, i način života koji živimo. Po tome se ni ekspedicije ne razlikuju. To što smo mi otišli više nego drugi ljudi i bili na mestu gde malo njih obitava je dokaz da imamo kondicije i psihu baš za te stvari, jer smo spremni da se žrtvujemo kako bi ostvarili ono što zaista volimo. Tako se drugi ljudi žrtvuju za neke druge podvige i stvari. I to ne znači da smo se kroz ekspedicije promenili na bolje ili na gore, već samo da smo stekli jedno iskustvo više. A menjanje se dešava vremenom, „i na nebu i na zemlji“, tokom života i u raznim situacijama koje su proizvod ljudskog delanja.
Šta je lična nagrada nakon što si popela vrh kao što je Everest? Na koji način društvena zajednica u Srbiji prepoznaje i priznaje takav uspjeh?
Društvena zajednica u Srbiji ne prepoznaje mnogo toga, pa kako će uspon na najviši vrh sveta.
Političari kopaju oči jedan drugome kako bi ostali na vlasti, vlada grabež za sopstvenu zaradu i sopstveno zbrinjavanje. Nisu oni tu da bi u ovoj zemlji promenili nešto na bolje. Ništa se ne radi da se zaustavi odliv mozgova i odlazak mladih obrazovanih ljudi. Ne radi se i na mnogim drugim stvarima, pa kako će onda na tome što smo ostvarili ovaj uspeh skoro pre 10 godina.
Da li je teško pokrenuti društvo da pomogne ovakve projekte? Kakvi su ti planinarski planovi u narednom periodu?
Baš zato što je teško pokrenuti društvo da pomogne ovakve projekte, nemam planova, nego ostavim da se stvari spontano dese. Tako se i Everest spontano desio.
Prošlo je 9 godina od ekspedicije na Everest, a knjiga o njoj je nedavno objavljena. Da li je knjiga dugo nastajala i zašto si se odlučila da je napišeš? Šta znači ovakva jedna knjiga za planinarstvo kod nas?
U knjizi su zapisi još sa ekspedicije. Odnosno pre 9 godina. Ipak, valjalo je da prođe vreme, da se stvari slegnu i posle toliko vremena izvrše neke male korekcije i selekcije u cilju objektivnije slike.
Kada sam shvatila da je prošlo dosta vremena od našeg uspona na najviši vrh sveta, da nas je ukupno osmoro sa ovih prostora, a da niko ništa nije napisao, pomislila sam da je sramota i to prvo prema sopstvenoj državi u kojoj smo se rodili i u kojoj živimo.
Onda, da nije fer prema ljudima koji planiraju da idu jednog dana tamo, ali i na niže visine. To iskustvo može njima pomoći i dati im važne informacije, pa zar da takve informacije dobijaju samo od stranaca?!?. Ne, nije fer.
Mislim da je knjiga trebala i mnogo ranije da ugleda svetlost dana. Ali bolje ikad nego nikad.
Sanja Maglov i Dragana Rajblović na promociji knjige "Moj Everset - san i java" u Banjaluci
Kakvi su utisci sa promocija u regionu, npr. u Banjaluci? Da li će knjiga biti promovisana još negdje u Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini?
Posebno mi je drago što sam tada bila prvi put u Banjaluci, a povod je bio baš promocija knjige. Radovala sam se što ću upoznati planinare kolege i što smo dogovorili buduće zajedničke akcije. Radovala sam se što su došli i prijatelji koje znam i videli smo se posle duže vremena.
Toliko mi je bilo lepo i prijatno na promociji, da sam mogla da pričam satima, ne bih osetila vreme koje prolazi. Radovala sam se što je došao Petar iz Drvara, član naše ekspedicije i takođe publici preneo svoje utiske, pa su ljudi mogli da čuju i žensku i mušku stranu.
O gostoljubivosti Banjalučana neću ni da govorim!
Knjiga će biti promovisana svugde gde me pozovu. Uvek ću rado otići, jer, kao što volim da upoznajem nova prostranstva, krajeve i predele, tako volim da upoznajem i nove ljude.
Razgovarala Sanja Maglov
