U javnom diskursu, posebno u intelektualnoj i stručnoj javnosti Republike Srpske, privatni univerziteti, odnosno fakulteti nisu zadobili legitimitet. U suštini, kritike se svode na slab kvalitet znanja koje studenti stiču na ovim visokoškolskim ustanovama.
Po mnogima razlog treba tražiti u nedostatku kvalitetnog nastavnog osoblja. U većini slučajeva nastavu izvode nastavnici u svojstvu spoljnih saradnika koji često nemaju adekvatna nastavno-naučna zvanja niti profesionalnu nastavnu karijeru. Predlog za njihov izbor podnose komisije često nekompetentnog sastava, jer je ne čine članovi iz uže oblasti za koju se kandidat bira, što se posebno odnosi na oblast prava.
Naravno da se u javnosti povlače i drugi razlozi koji se razaznaju kao slabosti u funkcionisanju ovih ustanova, kao što je nedostatak adekvatno utvrđenog kriterija za proveru znanja studenata.
Sve u svemu, sa stanovišta opšteg interesa, imajući u vidu izuzetan značaj pojedinih studijskih programa za društvenu zajednicu, opravdano se u javnoj raspravi o Zakonu o visokom obrazovanju zahteva izostavljanje mogućnosti osnivanja privatnih univerziteta u oblasti medicinskih, pravnih i pedagoških nauka.
Virtuelno objašnjenje određenih grupacija (ministara i poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske, za koje se ne isključuje suvlasnički odnos u određenim univerzitetima), da bi izdvajanje određenih studijskih programa kao više važnijih značilo provođenje diskriminacije i ugrožavanje ljudskih prava, što je, kako ističu, u suprotnosti sa Ustavom Republike Srpske, svakako predstavlja klasičan vid manipulacije i veliko neznanje, uz nepostojanje osećaja krivice. Republika zasigurno ima regulatorno pravo da uređuje visoko obrazovanje prema opštem interesu, interesu zajednice u celini, i da osigura njegovu zaštitu.
Ako država procenjuje da će bolje i kvalitetnije obavljati obrazovanje u određenim oblastima uz ograničeno delovanje tržišnih načela u njihovom obavljanju, onda to zadržava u svom domenu. U protivnom, ako određeni subjekti (privatna lica) obavljaju delatnost u oblasti obrazovanja radi sticanja dobiti, onda se radi o trgovačkim društvima.
Dozvolu za rad dobili su sedam privatnih univerziteta (svaki univerzitet u svom sastavu ima pet fakulteta) i dva državna univerziteta, uz desetine visokih škola, što svakako nije mali broj privatnih visokoškolskih institucija, s obzirom na broj stanovnika, tako da Republika Srpska ima daleko najveći broj privatnih univerziteta u okruženju, iako nema dovoljno kvalitetnog profesorskog potencijala ni za državne univerzitete, a kamoli za još 35 privatnih fakulteta i veći broj visokih škola.
Stoga se može reći da je stanje u visokom obrazovanju alarmantno zabrinjavajuće, da postoji ekspanzija visokog obrazovanja niskog kvaliteta (kako reče predsednik SANU prof. dr Vladimir Kostić). Umesto da se priđe sređivanju stanja na državnim univerzitetima i selektivnom pristupu (uz pooštravanje zakonskih odredaba) otvaranju privatnih univerziteta, prišlo se otvaranju privatnih fakulteta kao profitabilnih preduzeća u gotovo svim oblastima, što je apsurd.
Apstrahovana je činjenica da univerziteti nisu profitabilne institucije (što je zakonska odredba), te da su oni deo intelektualne, duhovne i materijalne kulture čoveka i svih ljudi zajedno, kao i rezultat višedecenijske evolucije i pogodnog civilizacijskog ambijenta, a ne izraz interesne sprege između moćnika u političkoj vlasti i pojedinaca koji hoće brzu i laku zaradu.
