Elektru” najpoznatiju pozorišnu dramu Danila Kiša početkom naredne sezone režiraće Iva Milošević u Narodnom pozorištu u Beogradu. Naslovnu junakinju tumačiće Nada Šargin, a Klitemnestru iskusna Dušanka Stojanović Glid. U glumačkoj podeli su i Slobodan Beštić, Pavle Jerinić i Marko Janketić.
Letnju pauzu koristite da prikupite energiju za novi scenski izazov: Klitemnestru, jednu od junakinja drame „Elektra”. Da li je ovo vreme za „Elektru”?
Da li antički arhetipovi imaju najviše veze sa sadašnjošću? Apsolutno da! Kao i svi moji savremenici živim kao na kraju vremena. A apokalipse neće biti, niti će Mesija doći. Sva obećanja su davna i prokockana. Ljudi su pokazali da su slabi u svakom smislu. U vreme antičke Grčke kada je bilo mnoštvo bogova – tirana koji su tražili žrtve, ljudi su bili u autentičnom strahu. S velikim razlogom: krv im se mrznula u žilama, ali želja za vlašću, ratnom slavom ih je činila slepima. Ubijali su svakoga ko je bio politička prepreka, a bogovima su predavali i svoje nevine najmlađe kćeri. Da li je to danas teško zamisliti? Ne! Hrišćanstvo koje je ponudilo nekoliko opcija i alternativu „da oprostiš, da ne ubiješ, da voliš drugog kao sebe” – to je nažalost unelo pometnju i raskol u čovekovu arhi prirodu: da se sveti, da mrzi, da ubije. U ime Hristovo Evropom i celim svetom su tekle reke krvi, što je danas u 21. veku ljudski rod nastavio da čini u ime Muhameda i ostalih bogova baš kao u antici. Jer su tirani bogovi sišli s neba i otelotvorili se u ljude autokrate, fašiste, nacionaliste, vladare, zlikovce. U ime vere, rase, države, granica i novca… Politička, državna, vojna, kriminalna, porodična seksualna ubistva deo su neutažene strasti kojoj čovek robuje oduvek, a taj usud najbolje tumače antički pisci. Politička ubistva, smaknuća, nerasvetljene monstruoznosti, crna hronika, svirepa ubistva, rasporene utrobe, bačena novorođenčad. Da li je to deo rastrojstva, ludila ili obične ljudske nemoći koja podlegne tamnoj prirodi čoveka? „Elektra” Danila Kiša koju spremam od oktobra je zapravo porodična tragedija. Kada kažem tragedija mislim na sve uzroke koji dovode do krvavog kraja, čija je posledica bila neizbežna. Dakle, ubistvo oca, majke, brata, deteta. Tako da je izdaja u poređenju sa ovim smešna. Autor drame kaže i toplo preporučuje reditelju „da u ovu igru bez sumnje treba uneti punu meru surovosti”.
Danilo Kiš je napisao „Elektru” još 1968. godine, u drugoj godini Bitefa, kada je Beograd bio značajno pozorišno središte. Kakvo scensko čitanje možemo očekivati u ovom vremenu?
Jedva čekam da rediteljka Iva Milošević i podela koju je odabrala uđu u tu veliku temu – za to treba imati punu meru umetnosti. Kišove likove vidim u bojama krvi i moći sa snažnim erosom i iskrivljenom svešću o sebi. Doduše, i Narodno pozorište u Beogradu je u tim bojama crvene i zlatne, ali to ukazuje na radost i bogatstvo kada je knez Mihajlo sagradio to zdanje. Danas je naša zemlja siromašna u svakom pogledu. Nekada, ali to je jako retko, obuzme me snažno osećanje učešća u činu humanizma koji je duboka ljubav prema prosvetiteljskom. Ono što čini budućnost su mladi pametni ljudi. Ima ih, poznajem ih, nadam se da neće završiti na oltaru prinetih žrtava Dionizu zbog potpunog, apsolutnog, grubog neznanja i neosetljivosti trenutnih vladara, da budu prognani i shvate da u otadžbini nema života, a u tuđini nema sreće. Nekada sam mislila da su samo pamet, poštenje, dobrota nešto što je dovoljno, od čega se ne odustaje. Pod pritiscima i kombinacijama i raznim manipulacijama u radnim sredinama ljudi počinju da se preziru – zbog prostote, zbog demonstracije moći, zbog oholosti, zavisti, a nadasve gluposti. Svakodnevno na televiziji gledaju horde ljudi u plemenskim odnosima, kako ocenjuju neki amateri – zvezde i svi se bez prestanka svađaju i vređaju. To je umesto trgova, pijaca, robova trgovine, vašara, prostitucije, prevare, krađe, tuče, pesme, plesa. Sve je zapravo uvek slično i svevremeno, kao trg u antičkoj komediji.
„Elektra” obrađuje antičku dramu o bratu i sestri koji ubijaju majku sveteći se tako za smrt oca. Klitemnestrine reči su posebno dominantne. Koliko ih je delikatno izgovarati na sceni?
Moja ciljna grupa jeste mlada, srednja, stara, pametna publika, a izbor za rad je talenat, raskošan, raznovrstan i moderan. Tako jedino mogu da živim i radim. Svaki kompromis mi je došao glave, kao grafit: „Ono što mi je na nos ušlo, na nos mi je izašlo”.
Meni je žao da je u pozorištima utrnula atmosfera. Ni jedno pozorište gotovo da ne dovodi goste osim kada reditelj po svaku cenu insistira, a upravnici – glumci imaju neprikosnoveno pravo da sa nekim sarađuju na osnovu ličnog afiniteta, vrlo lošeg ukusa i što manjeg talasanja. Razmišljajući o svemu i svačemu, na pamet mi je palo da bih svoje velike i lepe i marljivo urađene uloge mogla lepo da rasprodam onima koji imaju sve, samo žele da glume, pod uslovom da me reditelji puste da odem. I formirala sam fini cenovnik u mojoj glavi. Ipak, čini mi se niko osim publike i onih koji vole da rade sa mnom i uživaju u mom društvu ne bi primetio da me nema, a ja bih se baškarila. Zabavna zamisao. Mada Klitemnestru, tu monstrumku, to čudovište, tu majku – nemajku, kako je delo karakteriše, čujem već kako kaže i podilazi me jeza: „Jer uprkos varljivom prividu, kajanja i sumnje ruše moju dušu. Pred velikom činjenicom smrti sva su ljudska dela varljiva i tašta. U reci vremena sve izgleda sitno. Sve osim života. Zato mi oprosti”.
Autor ste i filmskog scenarija „Tri sestre iz Prizrenske 9”. O čemu je reč, kako i gde ste prikupljali građu?
Reč je o socijalno-ljubavnoj porodičnoj drami. To je nešto što sam prikupljala kao emotivno i svako drugo sećanje, sigurno jednu deceniju i izašla sam na konkurs Filmskog centra. Scenario nije prošao, ali moj producent Dragan Đurković hoće ipak da ga podrži. „Tri sestre iz Prizrenske 9” je upravo priča o propasti ne građanske nego malograđanske klase u kojoj su tri sestre – Olga, Maša i Irina, imena su kao kod Čehova. Ove tri žene radeći u stubovima državnih službi – „Jugoeksporta”, „Beobanke” i „Jata”, koji su propali, imaju sve probleme, dileme, tu emotivnu dinamiku i egzistencijalnu borbu koju život nameće. Boreći se da prežive dovijaju se kod homeopate, u poretku ljubavi, horoskopa i mnoštvu doktrina istočnih i zapadnih, paganskih i naučnih u kojima se njihovi različiti karakteri lome i kale. I slave neiscrpni vitalitet života.
Izvor politika.co.rs
