Mediji su već danima preplavljeni tekstovima o igri Pokemon, pre svega kroz razne zanimljive anegdote nastale zbog nesmotrenog igranja. „Udario u drvo dok je igrao Pokemone”, „Opljačkali ga lopovi dok je tražio Pokemone”. Međutim, iz komentara ljudi primećujem da i dalje mnogima nije jasno o čemu se tu zapravo radi i zbog čega je tolika pomama oko te igre. Zato bih pre svega hteo da dočaram ovaj fenomen ljudima koji nisu familijarni s ovakvim vidovima zabave.
Sećate li se, kada smo bili mali, kako smo se igrali „kauboja i Indijanaca” u dvorištu s drugom decom? Ili „Nemaca i partizana”, ili Nindža kornjača, bilo je tu raznih scenarija. Onda bi deca podelila uloge, i počela bi igra prepuna maštovitih, izmišljenih stvari u prirodnom prostoru. Onaj drveni štap bio bi mitraljez, babin bunar bio bi nemački bunker, iza orahovog drveta vrebala je patrola, a stara kolica bila su tenk na koji se puca iz drvenog štapa.
Sada, zamislite kada bi sva ta deca stavila neke specijalne naočari, kroz koje se i dalje normalno vidi dvorište i celo okruženje, ali su neke stvari dodate u sliku. Tako, na primer, iza drveta sada vreba pravi vojnik, bunar se pretvorio u pravi bunker, a stara kolica su se pretvorila u pravi tenk. Sve te stvari koje su deca nekada stvarala kroz maštu, sada se pojavljuju kao pravi slika-objekti koji su dodati u realan prostor.
Ovaj princip zove se proširena stvarnost, i ne odnosi se samo na igre. U slučaju Pokemona, radi se upravo o tome da se deca (a i stariji ljudi) kreću kroz prostor i nalaze ove karaktere iz igre u parku ispred zgrade, iza spomenika, pored hidranta. Ovo se ne radi uz pomoć naočara, već uz pomoć pametnih telefona – svet se gleda kroz ekran telefona koji u postojeću, realnu sliku, dodaje ove karaktere.
Ova igra tera decu da se kreću, da trče, da imaju ogromnu fizičku aktivnost, i to je jedan od razloga zašto je toliko popularna. Za razliku od svih prethodnih kompjuterskih igara, gde je glavni kontraargument bio „deca samo sede u kući i ne izlaze napolje”, ovde je zapravo kretanje u samoj osnovi igranja, baš kao i fudbal ili „jurke”.
Kad god se pojavi nešto novo, što menja svet iz osnova, odmah se pojavi i niz protivnika. Tako se danas plasiraju razne informacije o opasnostima koje ova igra donosi, primeri kao što je „Dete izletelo pod auto dok je igralo Pokemon”, i onda kreću polemike o tome da li treba sprečiti decu da to igraju. Međutim, ne vidim da je neko pokretao apel da se zabrani deci da igraju fudbal, zato što je negde neko dete izletelo na ulicu trčeći za loptom. Svakako je potrebno skrenuti pažnju deci da budu pažljiva i da se brinu o sebi dok igraju bilo koju igru napolju, ne samo Pokemone.
No ova igra je pokazala da sada dolazimo u jedno novo doba kada će „proširena stvarnost” biti primenljiva u raznim oblastima života. Edukacija je jedna od njih. Studenti medicine će učiti da izvode operacije na virtuelnoj osobi pomoću realnih instrumenata u realnoj operacionoj sali. Otvaraju se mogućnosti za čitav spektar obrazovanja, gde će studenti mnogo lakše naučiti stvari koje sami urade, pogreše, pa počnu iznova, umesto da čitaju o tome u knjizi.
Arhitekte, građevinci, inženjeri, koji prave razne uređaje, i svi ljudi koji stvaraju neke opipljive stvari u realnom prostoru, moći će mnogo bolje da rade svoj posao uz pomoć proširene stvarnosti jer će odmah videti kako u realnom prostoru izgleda to što prave.
Ali vratimo se na Pokemone. Zbog čega je ta igra toliko zanimljiva mnogim ljudima koji nisu deca? Zato što je realan svet često dosadan. Pokemon nam daje mogućnost da ponovo nađemo lepotu na nekom keju pored reke, na nekoj stazi kojom prolazimo svaki dan i koja nam je postala dosadna. Ako izvučemo telefon i uperimo ga u stari kontejner, možemo pored njega videti neku zanimljivu kreaturu. Ova igra nam prikazuje različite vrste ovih životinjica u zavisnosti od toga da li se nalazimo pored reke, u planini, u gradu ili selu.
Pokemoni će proći kao trend, ali su oni bitni zato što su sada otvorili i približili narodu čitav jedan svet i spektar mogućnosti koji je do sada bio nepoznat. Sada će u svet proširene stvarnosti ući naučnici, umetnici, profesori, inženjeri, koji će sigurno imati razne ideje kako da primene ovaj princip za stvari koje su mnogo ozbiljnije od igranja.
Fakultet za medije i komunikacije
Preuzeto sa Politika.rs
