U istoriji Olimpijskih igara su se dešavala bojkotovanja, a nekada je od učestvovanja odustajao i dvocifren broj zemalja. Međutim, mi nismo odustali od Rija iako smo znali s kim ćemo tamo moći da se sretnemo. Kada je 2014. Međunarodni olimpijski komitet (MOK) potvrdio prijem Kosova, Olimpijski komitet Srbije nije uputio zvaničan
Olimpijske igre su u istoriji poznate kao vreme kada prestaju svi ratovi. Bar je tako bilo nekada, na početku. Simboli ovih igra su golub i maslinova grančica, a to su simboli mira. To je vreme kada pobećuju fer plej i sportsko nadmetanje. Vreme kada se okupljaju nacije sa svih pet kontinenata, a to je predstavljeno simbolom pet isprepletenih krugova.protest. Mi smo odlučili da se takmičimo, iako na tom takmičenju učestvuje „neprijateljska tvorevina“ (mada ja ne znam kako nešto što tvdimo da ne postoji, može da nam bude neprijatelj, ali dobro). Krenuli smo u boj i sad nema menjanja pravila igre - u boj idemo onako kako se jedinoo mora i sme - šampionski. I zato sada neću ni o politici, ni o filozofiji, već isključivo o sportu.
Srpski ministar omladine i sporta Vanja Udovičić je pozvao srpske predstavnike da se ne popnu na pobedničko postolje ukoliko se na njemu nađu predstavnici Kosova. Međutim, on nije igrao košarku na Evropskom prvenstvu 1995. u Atini i nije nakon osvojenog zlata bio na balkonu Skupštine grada, pošto je dodelu medalja u Grčkoj obeležio skandal.
Nije bio ni u poziciji hrvatske reprezentacije, koja je iste te godine na istom takmičenju osvojila bronzanu medalju i sišla s postolja kada se na njega popeo tim tadašnje SR Jugoslavije. Bila je to politička odluka, a tadašnji selektor hrvatskih košarkaša Aco Petrović smatra da nije bilo razloga za takav postupak. Nakon što je te 1995. napustila postolje, hrvatska reprezentacija se na njega nikada više nije popela, a srpska je osvojila još tri evropska, dva svetska i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama.
Ako se ikada sretnemo...
Tehnički gledano, susreti naših sportista (srpskih i kosovskih) na postolju mogu da se dese samo u tri discipline: biciklizmu, streljaštvu i atletici.
Zar Andrea Arsović, Ivana Anđušić Maksimović, Ivan Stević i Tamara Salakiš ne bi zaslužili da ponosno stoje na pobedničkom postolju? Da li treba da se stide što nisu osvojil zlatnu medalju i što će se zbog toga srpska zastava biti nešto niža u odnosu na zastavu Kosova? Da li treba da budu upisani u istoriju kao sportisti koji su umesto poštovanja fer pleja i sportske časti, podlegli političkim pritiscima? Na kraju, da li država koja im obezbeđuje tako mizerne uslove upšte ima prava da od njih zahteva bilo šta?
Šta mi znamo o Urati Rami, Đendrimu Guriju, Vijoni Krjeziju? Da li oni zaslužuju ono što su doživeli Đorđević, Danilović, Divac, Paspalj, Bodiroga?
Danas, nakon 20 godina, srpski i hrvatski košarkaši igraju prijateljske utakmice kako bi se što bolje pripremili za predstojeća takmičenja. Zašto to ne bi bio slučaj i s Kosovom?
Sportisti treba da osvajaju medalje, a ne političke poene. Oni treba da razmišljaju o sportu, a ne o granicama. Oni treba da donose dobar duh i da ujedinjuju. Oni treba da nam donose radosti i trenutke sreće.
Sportista koji nije u stanju da čestita protivniku pobedu, nije trebalo ni da dođe na takmičenje. Sportista koji ne ceni svog protivnika, samo zato što je druge nacije, nema sportski duh. Sportista koji se ne popne na pobedničko postolje, zbog toga što je na njemu neko koga država ne želi tu, treba da sportsku opremu zameni odelom, a teren foteljom.
