Postoje, tvrdi filozof istorije Arnold Tojnbi, „zaustavljene“ civilizacije i društva koja se – osujećena iz ovog ili onog razloga u razvoju – zatvaraju u sebe i koja – neprestano reciklirajući odavno mrtve oblike – nastavljaju da životare kao marginalci i „oriđinali“ svetske istorije. Iako u suštini neistorijska, takva društva su opsednuta, po njihovom poimanju stvari – „svetlim“, „junačkim“ i „prelomnim“ tačkama svoje prošlosti koje, pošto-poto, pokušavaju da „ožive“ i da ih, ako se tako može reći, prenesu u sadašnjost, čime za sva vremena zatvaraju krug entropije.
Srbija i Hrvatska – ta dva sijamska blizanca koji se ne podnose – spadaju u takva, „zaustavljena“ društva u kojima svi pokušaji modernizacije i uklapanja u svetskoistorijsku realnost završavaju neminovnim povratkom na odavno mrtve matrice, u konkretnom slučaju na četništvo i ustaštvo – i u ne mnogo manjoj meri katolicizam i pravoslavlje – kao temelje identiteta i ključne faktore nacionalne kohezije. Takva društva praktično su u stanju da se okupe i da kako-tako funkcionišu isključivo u kolektivnom osećanju ugroženosti od strane onog drugog, a u situacijama kada ugroženost nije realna i kada napetosti po prirodi stvari popuste, na scenu stupaju pseudoelite koje osećanje ugroženosti podgrevaju, pothranjuju i raspiruju.
Jedno od periodičnih, nimalo bezazlenih, podgrevanja srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih resantimana upravo je u punom jeku. U vrlo kratkom vremenskom roku, u Hrvatskoj su – uz prećutno odobravanje, ako ne baš i uz saglasnost tamošnjih vlasti – poništene presude kardinalu Stepincu – čija uloga u ustaškim zločinima nije nedvosmisleno dokazana – Branimiru Glavašu, čija je zločinačka aktivnost u poslednjem ratu nesumnjiva, a sve je to krunisano pompeznim podizanjem spomenika Miru Barišiću, atentatoru na ambasadora Rolovića.
Sasvim predvidljivo, usledila je razmena (za sada samo) verbalne vatre i diplomatskih nota, a odnosi između dveju država – klimavi i u najboljim danima – spali su na najnižu tačku u sumornoj istoriji postjugoslovenskih banana republika.
Ne treba, valjda, napominjati da su te ustašoidne brljotine, od kojih se Hrvatska država nije eksplicitno ogradila, bile više nego povoljan vetar u leđa ovdašnjem četništvu i sjajna prilika za rodomontade vojvode Šešelja, njemu sličnih, ali i izvesnog broja državnih činovnika, a naročito već poslovičnog Aleksandra Vulina. Ne mislim, naravno, da raspirivanje ustaštva treba prećutati – naprotiv – ali sam siguran da se protiv njega ne bi smelo boriti povratkom na četništvo koje se, u ovom ili onom obliku, u Srbiji decenijama uspešno neguje. Tek kada se Srbija – ako joj to uopšte pođe za rukom – oslobodi balasta četničko-komitsko-hajdučke ideologije, moći će sa punim pravom da Hrvatsku utužuje Evropskoj uniji za (nesporno) ugrožavanje srpske manjine, a ako jednoga dana zamukne refren „spremte se spremte, četnici“, neoustašama će biti uskraćen povod da kliču „za dom spremni“, a ako se ipak drznu pa kliknu, biće to kliktaj u prazno i neće proći bez osude i srpske i hrvatske demokratske i evropske javnosti.
Jer pazite, na primedbe srpske strane da je nedopustivo ukidati presudu Stepincu i Glavašu, a da je još nedopustivije podizati spomenik jednom asasinu, hrvatska strana može mirne duše reći da to nije ništa nedopustivije od ukidanja presude Draži Mihailoviću, pokušaja rehabilitacije Milana Nedića i Vulinove namere da asasina Apisa resahrani u Aleji srpskih velikana. Sitnije, a svakodnevne manifestacije međunacionalne mržnje bespredmetno je pominjati.
Ako hrvatsko društvo nije u stanju – ili neće – da se suprotstavi povampirenju ustaštva, da li je to razlog da se u Srbiji povampiruje četništvo? Po meni – i još mnogima – nije, ali izgleda da je kult zločinaca u Srbiji pustio isto tako jake korene kao i u Hrvatskoj.
Budućnost srpskog i hrvatskog društva, koja – ako ne većinski, a ono njihovim značajnim delom – identitet grade na dvema poraženim vojnim formacijama, od kojih je svaka sarađivala sa okupatorima, po sili istorijske nužde može biti samo poraz, okupacija ili nacizam.
