Znam da smo vlasnici jednog od najbeskorisnijih pasoša na svetu. Geografija nam nije bila naklonjena. Filantropija nije najfrekventnija reč. Davanje otkaza je razmaženi čin.
Znam da smo se navikli na smrt i pre nego što smo postali svesni života. A život je mnogima pljeskavica od 120 grama i seks bez ljubavi. Iskorišćen kondom.
Znam i da mi je baka posle mnogo godina rekla da je možda malo preterala sa čitanjem bajki dok me je stiskala u krilu. Da bajke baš i nemaju puno veze sa životom koji me čeka. Da su bajke laž. Onda me je poljubila u čelo i šapnula: „A sad lepo sanjaj. Dok sanjaš, na sigurnom si. Čuvaj se buđenja.“
Znam i da više nikada neću sesti na moj ružičasti BMX bicikl, zatvoriti oči, pustiti guvernal, dići ruke ka nebu i vrisnuti od sreće: „Vidi, tata! Vozim žmurećki i bez ruku!“
Znam i da ti tetovaže baš i nisu najomiljeniji delovi moje kože. Da ti moje psovke i cigarete nisu preterano romantične. Da ti je smešno što jurim ženstvenost u onoj beloj haljini.
Jednostavno znam. Zato što u neka buđenja i tu realnost moraš da uložiš mnogo osmeha i nežnosti. Jednostavno moraš!
I znaš šta još znam?
Najbliža sam sebi, kad mislim na tebe.
Kad sam ti u zagrljaju.
Kad mi se osmehneš, pa tim osmehom nateraš i moju čupavu punđu i kvrgave prste i pege da se smeju.
Kad mi napišeš da voziš i da vidiš na hiljade svitaca na putu.
Kad mi javljaš rezultate sa Olimpijade.
Kad se nerviraš što tekstovi u kojima pišem o tebi ne pokupe lajkove kao neki drugi.
Kad mi preporučiš one filmove sa lepom emocijom i happy endom.
Kad u tom filmu ona objašnjava njemu kako je ljubav slagalica. Krećeš da je slažeš iz uglova, dok nekom ne postaneš plavi deo.
Ti si moje plavo.
Zajebi prošlost.
Pocrkaćemo od realnosti.
Daj da letimo.
A sad me zagrli i dodaj mi tu punjenu pljeskavicu od 300 grama.
