uočeni s detetom koje, očigledno, pati, ili koje, osećajući se odbačenim, odbacuje roditelje, mnogi roditelji u takvim situacijama popuštaju i ispunjavaju detetove želje. Ukoliko to postane hroničan obrazac, tada je dete na putu da postane razmaženo dete koje će imati nisku toleranciju frustracije.
Definicija: Frustracija ili nezadovoljstvo je neprijatno osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj nije u mogućnosti da zadovolji svoju aktuelnu važnu želju.
Osećanje frustracije je svrsishodno i značajno osećanje jer motiviše subjekat da uloži dodatne napore kako bi ostvario svoju želju.
Struktura frustracije
Frustraciju je potrebno razlikovati od želje s kojom je vrlo slična i iz koje proističe. Da bi se razvilo osećanje frustracije, prvo mora postojati želja za nekim objektom ili stanjem, čije zadovoljenje onda mora biti zaprečeno nekim uzrokom. U tom smislu, frustraciju možemo shvatiti kao želju koja je veoma pojačana kada je suočena s preprekom. Frustracija je, prema tome, afirmacija želje, a njena neprijatnost dodatno stimuliše subjekat da istraje u ostvarenju želje. Frustracija je potvrda da subjekt, uprkos osujećenju, nije odustao od želje. Međutim, kvalitet frustracije se ne može objasniti samo pojačanim intenzitetom želje (koja je subjektov odnos prema predmetu želje), jer kvalitetu osećanja frustracije dodatno doprinosi subjektov odnos prema izvoru osujećenja.
Frustrirani subjekt može reagovati tako što će postati agresivan i pokušati da ukloni prepreku, ili će pokušati da je zaobiđe. Kada je prepreka nepremostiva subjekt mora naučiti da toleriše frustraciju, da se strpi, odnosno da odloži zadovoljenje svoje želje za neko buduće vreme kada će njeno zadovoljenje biti mogućno. Kada je zadovoljenje želje iz nekog razloga apsolutno nemoguće, subjekt mora prihvatiti realnost i trajno odustati od želje, kako bi sebe sprečio da stalno oseća frustriranost. Kako sve želje ne mogu biti ostvarene, frustracija i prihvatanje frustracije, odnosno odustajanje od neostvarljive želje, egzistencijalna su datost svakog čoveka.
Spoljašnji i unutrašnji izvor frustracije
Kada subjekt svim svojim bićem želi da ostvari neku svoju želju, a spoljašnje okolnosti ga sprečavaju u tome, tada se radi o spoljašnjem izvoru frustracije. Konflikt je između bića i sveta.
Unutrašnji izvor frustracije se nalazi u samom subjektu koji istovremeno želi neki objekt i sebe sprečava da stupi u akciju kako bi ostvario tu želju. Dakle, radi se o podeljenom subjektu čiji jedan deo nešto želi, a drugi deo mu to zabranjuje i odvraća ga od toga. Ova frustracija je rezultat unutrašnjeg konflikta između dva dela ličnosti ili dve psihičke strukture, a manifestuje se kao ambivalentnost. Sposobnost frustriranja sopstvene želje – samofrustracija – jedan je od osnovnih mehanizama upravljanja sobom, samokontrole ili samodiscipline, a koji je nužan za život u socijalnom svetu.
Kao što roditelji mogu nedovoljno, preterano ili adekvatno frustrirati detetove želje, tako i samofrustracija može biti nedovoljna, kao u mehanizmu niske tolerancije frustracije, preterana kada ljudi sebi ne dozvoljavaju ispunjenje nekih zdravih želja ili adekvatna kada osoba racionalno procenjuje od kojih će svojih želja odustati.
Frustracija koja je proizašla iz unutrašnjeg konflikta veoma je neprijatno osećanje, koje, ukoliko je konflikt hroničan, može postati raspoloženje. Da bi sprečili hronično osećanje frustracije neki ljudi pribegavaju nesvesnom mehanizmu potiskivanja ego-distone želje, čime se potiskuje i osećanje frustriranosti.
Poseban tip unutrašnje frustracije je kad subjekt ima istovremeno dve različite želje, od kojih zadovoljenje jedne želje nužno znači odustajanje od druge. Ovde se radi o trenutku odluke kad se subjekt odlučuje šta mu je važnije, a samim tim on izgrađuje ili klarifikuje svoj vrednosni sistem.
