Nova studija je potvrdila ono što su ljudi koji sede za stolom i pretvaraju se da obavljaju smisleni posao, a u stvari pregledaju članke na internetu, uvek sumnjali: tvoj posao te čini depresivnim. Treba da daš otkaz!
Ovo je kraj ovog članka.
A sada ozbiljno, istraživači Univerziteta u Ohaju, predvođeni Džonatanom Dirlamom, otkrili su da je provoditi svoje dvadesete i tridesete godine obavljajući zaduženja koja mrziš i jedva tolerišeš zbog plate, na duge staze loše po mentalno zdravlje. U okviru studije su koristili podatke Nacionalnog longitudinalnog istraživanja o mladima (NSLY), istraživanja koje i dalje traje i započeto je 1979. Po njima je Dirlam konstruisao trajektorije zadovoljstva na poslu učesnika uzrasta od 25 do 39 godina (Ispitanike su tokom istraživanja svake godine pitali, „Šta generalo mislite o svom zaposlenju", a odgovarali su po vrednostima na skali).
Uočene su četiri trajektorije: grupa sa visokom ocenom (ovi samozadovoljni ljudi sve vreme vole svoj posao); grupa sa ocenama u opadanju (ti ljudi su voleli svoj posao kada su počeli, ali onda su lagano počeli da ga mrze); grupa sa ocenama u porastu (kao priča o Pepeljugi); i grupa sa niskom ocenom (ovi ljudi nikada nisu našli posao koji im se dopadao).
Kada je Dirlam analizirao različite trajektorije u odnosu na NSLY pitanja o mentalnom i fizičkom zdravlju, otkrio je da se kod ljudi sa niskom ocenom rizik od pojave anksioznosti, depresije i problemima sa snom uvećava do njihove četrdesete godine. Ovo ima smisla: ako veći deo dana provodiš radeći nešto što ti se ne dopada, osećaćeš se prilično loše. A iako postoji samo jedna skromna veza između mržnje posla i propadanja fizičkog zdravlja, Dirlam kaže da bi taj mentalni stres verovatno „mogao da posluži kao okidač za probleme s fizičkim zdravljem u budućnosti".
Ono što je sumorno je to što većina ljudi baš i nije zadovoljna svojim poslom: preko 44 posto ukupnog uzorka istraživanja pripada grupi koja nije baš zadovoljna, a 23,5 posto potpada pod one koji su sasvim nezadovoljni. Samo je 31,7 posto ljudi zadovoljno svojim poslom.
„Na sve manju sigurnost zaposlenja treba da gledamo kao na problem opšteg zdravlja."
Kada sam Dirlamu mejlom poslao neka pitanja o studiji, on mi je pojasnio, „Čak i kod najmanje zadovoljne grupe, u proseku postoji određeno zadovoljstvo poslom". Ipak, „ova suptilna distinkcija između zadovoljstva i velikog zadovoljstva ima bitne efekte po zdravlje".
Dirlamova teorija je da nezadovoljstvo radnika poslom odslikava depresivno stanje našeg tržišta rada, ili barem našu predstavu o njemu: male plate, sve manja sigurnost zaposlenja, roboti koji nas u potpunosti zamenjuju. U studiji takođe primećuje da bi ovi podaci mogli da budu čak i preterano optimistični: „Naša analiza se završava početkom dvehiljaditih, pre nego što je velika recesija još više pogoršala nesigurnost zaposlenja i nezadovoljstvo", piše on. „Novi podaci bi mogli da ukažu na još negativniji trend u zadovoljstvu na poslu, što bi moglo da ima još gore posledice po zdravlje".
Sumorno! Time se sugeriše da rešenje nije da jednostavno daš otkaz na poslu koji ti se ne dopada, i nađeš novi: ljudi se osećaju zakopani i bez drugih opcija.
Ako zbog stanja u radu u SAD ljudi bukvalno poboljevaju, i osnovni problemi verovatno samo postaju sve gori, onda je možda potreban holističkiji pristup. Da li bi uslove rada trebalo da počnemo da smatramo za problem opšteg zdravlja?
„Na sve manju sigurnost zaposlenja treba da gledamo kao na problem opšteg zdravlja", kaže mi Dirlam. „Ovo će bez sumnje podići nivo stresa i anksioznosti kod ljudi, a brojnim studijama je utvrđeno da su oba od ključne važnosti po naše zdravlje. Kada ljudi vagaju prednosti i mane povećanja minimalnog ličnog dohotka, verovatno bi trebalo da uzmu u obzir da bi poboljšanje opšteg zdravstvenog stanja donelo veliku korist".
Na isti taj način, univerzalni osnovnih prihodbi trebalo da donese korist i radnicima – i društvu – ako ćemo zbog njega biti zdraviji. U jednom intervjuu, autor Utopije za realiste: glas za univerzalni osnovni prihod, otvorene granice i petnaestočasovnu radnu nedelju , Rutger Bergman, rekaoje Gokeru da su, kada je onaj grad u Kanadi eksperimentisao sa tom idejom, „Deca imala bolji učinak u školi, troškovi zdravstvene nege su znatno opali, a ljudi su imali više vremena za stvari koje su zaista bitne".
Ne moramo da čekamo da nas roboti učine beskorisnima da bismo primenili takvu politiku – iako bi to moglo da se dogodi ranije nego što mislite.
