Sramota nas je, jer glupost nije njegova krivica. Genetski data, a tek ponešto nadograđena iskustvom, inteligencija se prokazuje u raznim vidovima: verbalnom, logičko - matematičkom (apstraktnom), socijalnom, vizuelno-prostornom, introspektivnom, muzičkom, telesnom (kako je definisao 1983. Hauard Gardner), pa svako može negde da se udene. Ali ima i svoj količnik, što znači da je egzaktna i komparativna.
Ipak, često ne znamo koeficijent inteligencije bližnjih. Procenjujemo ga na osnovu sopstvenog, a zna se da bi svako potrčao za svojom pameću kad bi se okolo razletele. Međutim, da je zaista imamo u dovoljnoj količini, da li bi bilo koga niže rangirali po ovom kriterijumu? Ili bismo našli način da komuniciramo i sa najvećim tupanom bez osećaja superiornosti?
Reći za nekog da je glup zvuči strašno, gore no da kažeš da je pokvaren, lukav, lažov, folirant... To mu dođe kao najgora uvreda, kao da smo ga pljunuli.
Foto via Flickr user
Zato sam se dugo libila da napišem ovaj tekst, počinjala, pa ga zatvarala, pod jakim pritiskom krivice. A onda sam smislila ovaj test (ne)inteligencije: onaj ko se prepozna u donjim opisima, definitivno ne spada u kategoriju glupih. Ujedno ću sebi razjasniti zašto se uopšte bavim tom vrstom razmatranja.
Recimo, postoji u mom okruženju jedan veoma drag čovek. Saosećajan, uvek drugima na usluzi, načitan, pun citata. Ali, kad se povede razgovor i on oseti potrebu za replikom, (gotovo) uvek nešto lupne.
Ili ne promisli dovoljno, ali voli da se izjasni. Ili zastupa glas većine, pa ne ume da ga opravda, ili omane izraz iz rečnika stranih idioma. Drugi ga više cene po pitanju pameti, al' ja redovno doživim „transfer blama" čim otvori usta. Bilo da zagovara politički stav, kritiku društva ili izlaže neku sasvim običnu opservaciju.
Kad nešto smatra važnim, prosto zapeni, i zauzme specifičan, teatralni stav. Značajan izraz lica, „starmale" pokrete - svojstvene govornicima, čak ponekad i vrti burmu, kao da mu njegov bračni status daje poseban kredibilitet. A iz usta mu kuljaju besmislice, u najboljem slučaju stereotipi, što me uvek sprečava da s njim uđem u dijalog. Pa čak i da bilo šta prokomentarišem.
Ćutim i umirem od dosade.
Kod jedne druge, stvar je mnogo očiglednija. Ta je prepuna rešenja i saveta. I, naravno, prepričavanja prilika kad je ispala domišljata. Ta visoka, a irealna ocena sebe, ume baš da me iznervira, ali mnogo manje nego kad krene da mi udeljuje komplimente. Po pravilu, bazirane na pogrešnim premisama.
Njena ograničenost (uzgred, kad sam bila mala, često sam se pitala zašto se za glupog tako kaže, kad je glupost, zapravo, neograničena) se ogleda(la) u reakcijama na sve što se oko nje događa. U priglupim potpitanjima, naivnom čuđenju, primedbama bez poente... a posebno u grlatom, izveštačenom smehu. Ne kikotanju, već ropotu što tako prazno odzvanja.
Zato sam je i izbegavala, uz jaku grižu savesti zbog opševažećeg mišljenja da je „dobra". Ali, po mom uverenju, prava dobrota ima svoje kanale percepcije, i nikad nije suštinski prosta, naivna ili glupa.
Foto via Flickr user
A možda i nisam sasvim u pravu, jer znam i jednu dobru koju, naprosto, mrzi da misli. Pa jednu ideju vrti u krug, dok me sasvim ne iscrpi, a sama se nikad njome ne umara. S njom se družim kad mi treba potvrda, jer ona se (gotovo) nikad ni sa kim ne konfrontira.
Ona je, opet, ubeđena da je introspektivna, da stvari duboko promišlja, verovatno jer joj ti beskrajni površinski postupci stvaraju lažni utisak ulaženja u srž. Tada stvarno odlepim, i jedva se suzdržavam da to otvoreno ne ispoljim. Sva se uzvrpoljim i prestanem da je slušam.
Ali, i ona ima svoje uspone, mahom zasnovane na visokom moralu, ne u smislu seksa, pića, droga.., već međuljudskih odnosa. Tad me poklopi, uhvati nesvesno u dijalektička klješta (što bi rekao jedan moj drug Jovan), a ja se branim, koprcam. Nekad i popustim, zavisno od toga koliko imam snage da sebi priznam da je neko toliko slabodometan, ponekad, ipak, pametniji od mene. Posle se maltene ljutim na nju što je izletela iz fioke u koju sam je pohranila.
Ima i takvih koji se namenski prave glupi, ali i oni toliko naivni, da pomisliš da te zajebavaju. Prvi su opasni i gadni, a drugi donekle simpatični.
Ima i sasvim očiglednih slučajeva kad neko lupa k'o maksim po diviziji, koseći svaku lucidnu nit pred sobom. Ili ništa ne skapira, ili skonta pogrešno, što obelodani nedotupavnim primedbama. Ovo me potpuno parališe, ubije u pojam. Više nego kad taj isti nekritički odobrava sve što neko kaže, klimanjem glave ili mantrom „jeste, jeste, jeste".
U takve spada jedna moja bliska rođaka, koja srećom, ne čita VICE, već samo revije o životu zvezda Granda.
Međutim, i njoj se desi neki dobar dan, s napadima inteligencije. Tačnije, tad bar ume da oćuti, a i ne maši u zaključcima. Onda kao da mi padne kamen sa srca, jer se otvore komunikacioni kanali bar u okviru priprostih tema. Takođe, rodbinu ne možeš da otpišeš, a mnogo govori i o zajedničkoj genetici.
Postoje i primeri kad veruješ da je neko promoćuran, čak daleko iznad proseka, ali se nađeš u prilici da se razočaraš, utvrdiš da je, zapravo, limitiran. Da nikako ne može da dobaci u logičkoj raspravi, da shvati njenu suštinu. I tad si nemoćan, poražen, kao da je neko umro. Nestao sa VIP spiska obdarenih žicom za razmatranje apstraktnih pojmova.
U takvim prilikama, postaješ strožiji i u drugim situacijama. Meriš mu svaku šalu, dosetku, i, iako više ne možeš da se pouzdaš u svoje zaključke, ta ti osoba više nije toliko draga. Kao da si ti posisao svu mudrost sveta i dato ti je da sudiš, da odvajaš žito od kukolja. I ne možeš da mu oprostiš svoju prvu pogrešnu procenu.
U tom pogledu, desilo mi se nešto strašno. Nakon pet godina intimnog bivanja sa jednom osobom, uvidela sam da joj nešto ozbiljno fali. Da, zapravo, mogu ponekad da je stavim u svaku od pomenutih kategorija, osim filozofske. A šta znači filozofija u realnom životu?
Ima i takvih koji se namenski prave glupi, ali i oni toliko naivni, da pomisliš da te zajebavaju. Prvi su opasni i gadni, a drugi donekle simpatični.
Iako stručnjaci tvrde da se moždane ćelije ne obnavljaju, što bi značilo da vremenom možemo postati samo tuplji, stvarnost ponekad zna da obori naučno proverene činjenice. Pa da se neko, k'o jedna moja prijateljica, odjednom propameti.
I da, nakon godina ishitenog, jednostranog zaključivanja čije je plodove neštedimice prosipala kao bezpogovorne presude, nakon preduge mentalne inercije, naprasno počne da problem posmatra iz više uglova. I da dozvoljava mogućnost da nije u pravu, umesto da pravi važnu facu u stilu „vidi me kako sam pametna".
Ovakva poza imala je efekta više od izgovorenog, uveravala je prisutne u njenu premudrost. Naročito se pačala u psihologiju, do zla boga laičku. Ali onom grimasom, podignutu na nivo akademskog. Retko sam joj se suprotstavljala, ma šta na datu temu sama mislila. Nisam imala nerava.
Onda se to „nešto" dogodilo, misli su joj postale britkije. Približila se svetu nas, pametnih.
___________________________________________________________________________
Pogledajte VICE Srbija film (Ne)veštačka inteligencija
___________________________________________________________________________
Da ne bude zabune, ovo je autoironija, jer mi se čini da ja tačno znam gde mi je mesto. Davno izmeren količnik pozicionirao me je iznad gornje psihometrijske granice, ali sam svoju pamet u međuvremenu zapustila. Šiljila je onim što možeš da postigneš bez previše truda, drugo batalila, učaurila se negde u opsegu više srednje klase.
Tako, viceve ne kapiram, još očajnije ih prepričavam, duhovitost mi se tu i tamo omakne, a nju najbliže vezujem za inteligenciju.
Lako se izgubim u nepoznatom stanu, što znači da su mi prostorni receptori zakržljali.
S teškoćom dobacujem stručne sintagme, filozofiranje me na duge staze zamara. Socijalno sam na nivou predpuberteta što me sprečava da ostvarim ambicije, a nisam u moći da ih odbacim kao nebitne. Brojke su mi noćna mora, proste sabiram na prste, a od složenih mi se prispava.
U analizi sebe sam nešto bolja, ali uvek zakočim na istom mestu, kad se približim najskrivenijim, najsloženijim nivoima. Slično, ako ne i gore je i sa jedinim stranim jezikom kojim, kao, baratam - nikako da ovladam slaganjem vremena.
Ono što sam nekada znala iz opšte kulture, odavno sam zaboravila, dok sporo usvajam nove pojmove. Kad govorim – obično mucam i davim, bolje se koncentrišem samo kad pišem. Po tastaturi kucam brzinom svojih misli, srednjim prstom desne ruke, dok mi leva služi za „a" i da podlaktim glavu, što govori da mi je i motorička pamet skučena. Čitam isključivo beletristiku, složenije štivo me odbija.
Imam svoje limite, pa mi je najbolje društvo neko približno inteligentan, možda nešto malo jači u baratanju logičkim alatkama. Nikako previše, pre bih vreme delila sa nekim manje pametnim, no sa nekim ko misli brzo i vešto.
Neprodubljivanjem potencijala, postala sam mediokritet. Otud, najverovatnije, potreba da okolinu razvrstavam po merilima inteligencije. Da sam se razvila u skladu sa onim što mi je dato, umnožila ga, nikad se ne bih bavila ovakvim tričarijama.
Znala bih da prepoznam i cenim svaki oblik pameti, i iz njega nešto naučim. Ovako se samo mučim potiskivanjem misli da je neko meni blizak – glup. Ali, od toga raste samo ego, a ne i koeficijent inteligencije.
Nakon ovako mudrog te(k)sta, ostaje mi samo da čekam njegove efekte. Da me onaj ko se prepoznao – zamrzne.
