Restauracija koja teče od 2012. stigla je ovih dana u fazu hitnih večernjihsastanakaosoba iz državnog vrha te svesrpskog sabornog pozivanja etničkih – a ne političkih ili državnih, iako se za takve izdaju (pozvani su „srpski“ član predsedništva Bosne i Hercegovine, te predsednik jednog od dva tamošnja entiteta, anedavno jeu Beogradu bio i predstavnik hrvatskih Srba) – vođa iz susednih država na dogovor o narednim zajedničkim koracima. Kriza je takva – žele da nas uvere u to ovi etnički vođi – da je neophodno formiranje jedinstvenog etničkog stroja (makar i pod krinkom zajedničke prekogranične„antiterorističke policijske vežbe“) u iščekivanju novih izazova. (Tomislav Nikolić: „Danas ste bili kao jedan, kako dišete, kako razmišljate, tako i radite, i ako bi se davalavojnička ocenaovoj vežbi, rekao bih vrlo dobar.“ – naglasio D.I.) Tako je politika mira i nikada boljih odnosa u regionu ovih preko noći preobraćenih mirotvoraca s vremenom postala politika kriznog štaba u predvečerje novih sukoba.
Glasnogovornik rata iz devedesetih, sinoć nas je u svojstvu ministra inostranih poslova „umirio“: „Građani Srbije mogu da budu spokojni i da znaju da neće biti ugrožena bezbednost i stabilnost naše zemlje, a nadamo se i u regionu.“ Sasvim u skladu „novogovora“ svoga šefa, ministar spoljnih poslova je u stvari uputio pretnju susednoj državi. Jer ako je istina da su on i predsednik vlade, po čijim direktivama radi, „zainteresovani i da je od interesa za sve da se sačuva bezbednost i stabilnost u regionu“, zašto se onda tek samo „nada“ da ta stabilnost i bezbednost „neće biti ugrožene“. Ko drugi u ovom trenutku može ugroziti stabilnost i bezbednost regiona, pored osoba iz državnog vrha Srbije i srpskih etničkih vođa s druge strane Drine? Ko neprekidno ponavlja da Bosna i Hercegovina nije država i ko zakazuje referendum uprkos važećim odlukama merodavnih tela u susednoj državi? Ili, da pitanje postavimo i ovako: kome je unuka važnija od mira u Bosni i Hercegovini? (Milorad Dodik: „U danu u kojem sam dobio unuku i koji je tako poseban za mene i za moju porodicu, ne pada mi na pamet da se bavim Savetom za sprovođenje mira i njihovim saopštenjima.“)
Prethodni put kada bezbednost i stabilnost „naše zemlje“ nisu bili ugroženi, dok je region goreo u plamenu, ishod je bio sledeći: desetine hiljada pobijenih (među kojima najveći broj civila), više miliona raseljenih, preko 200.000 izbeglih Srba u Srbiji, više sekundarnih masovnih grobnica „u našoj zemlji“, desetine optužnica za ratne zločine podignutih protiv građana Srbije. Ako je ministar inostranih poslova mislio na tu vrstu „neugroženosti“ stabilnosti i bezbednosti – po analogiji sa tvrdnjom iz devedesetih da Srbija nije učestvovala u ratu – onda građani regiona i Srbije ne smeju biti spokojni (ministar inostranih poslova je možda hteo da kaže da građani zapravo treba da budu mirni, u smislu – da ćute i bez pogovora prihvate novi ratnički diskurs državnog vrha), jer je isuviše razloga da ponovo strahuju za svoju bezbednost i stabilnost zajednica u kojima žive s ovim osobama na čelu države.
Zanimljiv je i transfer unutar trougla Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Srbija. Državni vrh Srbije koristi izjave političara iz Hrvatske za kreiranje atmosfere straha i ugroženosti. („Vučić je kazao da je još gore ako je reč o izbornoj kampanji, odnosno ako neko može da dobije glasove [u Hrvatskoj] na mržnji prema Srbima i srpskoj državi.“) Da bi to onda projektovao na Bosnu i Hercegovinu (Vučić: „Neću da uvredim hrvatsku državu i narod, pa ni one koji nas ubeđuju danima da su moje naočare napale njihovo kamenje.“) i tako stvorio privid legitimnosti zahteva da se odbrane „srpski“ interesi – koji se u izjavi o unuci očito svode na interese jedne poridice – s druge strane Drine. U simboličnoj ravni, ova vrsta transfera ogledala se i u odavanju pošte žrtvama iz jasenovačkog koncentracionog logora (što je u medijima groteskno nazvano – „obeležavanje 75 godina od početka genocida u Jasenovcu“) u Republici Srpskoj. Kada se tome doda i izopačeno preoblikovanje Srebrenice od mesta masovnog srpskog zločina nad bosanskim muslimanima u mesto stradanja srpskog premijera – dobili smo pozornicu na koju ponovo bez srama izlazi agresivni srpski nacionalizam iz devedesetih. Sa tim nacionalizmom, nema ni stabilnosti ni bezbednosti, ni u Srbiji ni u regionu.
