Pesmom “Tiho noći moje zlato spava” ispraćen je navečni počinak Stefan Simić iz Mola, koji je izvršio samoubistvo u 19. godini. Oduzeo je sebi život jer više nije mogao da podnese život u nemaštini. Za sve godine, Stefan nije dobio nikakvu pomoć od Srpske pravoslavne crkve, iako je njegov otac pred smrt sve što je imao ostavio baš crkvi. Ostavio je svoje dete bez krova nad glavom i kuću i imanje ostavio Crkvi, koja je oberučke prihvatila velikodušan poklon i zaboravila na dečaka. Stefan je sa majkom živeo od socijalne pomoći u toliko teškim uslovima da je smrt delovala kao jedini izlaz.
Crkva se izgleda držala stava da “nije humanitarna organizacija”, očigledno zaboravljajući na stav Biblije o pomoći onima koji su u nevolji (Knjiga Sirahova, deo Starog zaveta, ima čitav odeljak posvećen milostinji).
Koliko god izazivao gnušanje, ovaj potez SPC je samo najnoviji u nizu moralnih i ljudskih promašaja koji su doveli do toga da čak i pravi vernici (oni koji zapravo bolje poznaju događaje iz Biblije nego grčku mitologiju) osećaju otpor prema Crkvi kao organizaciji.
Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da Vojsci Srbije već nekoliko godina verujemo više nego SPC, koja se godinama nalazila na prvom mestu te počasne liste. Kroz razgovor sa ljudima, ipak, stičemo utisak da se Crkva zapravo nalazi na mnogo nižem mestu.
Kao neko ko veruje u Boga, slavi slavu, na religiju (koju, vredi napomenuti, ne treba poistovećivati sa samom crkvom) gleda izuzetno blagonaklono i poštuje većinu običaja, ne mogu, a da se ne zapitam kako smo došli do toga da crkva – mesto koje bi trebalo da bude oličenje svega čistog, plemenitog i svetog, mesto koje bi trebalo da pruži razumevanje, utehu, pomoć i osećaj mira – uživa tako loš status među Srbima?
Pa, nije SPC bilo lako da padne toliko nisko. Možda zvuči čudno, ali i za to je potrebna određena vrsta talenta i truda: uzeti nešto što je toliko sveto i svetlo i pretvoriti ga u instituciju koja više liči na privatni biznis prepun licemerja, to nije lak zadatak. Primera radi, čak ni Bratislav „volim novinarke koje lako kleknu“ Gašić nije uspeo da naruši ugled Vojske Srbije o kojoj danas pozitivno mišljenje ima 62 odsto građana.
Svakako da je jedan od glavnih faktora činjenica da SPC iz godine u godinu zarađuje preko 100 miliona evra, što je svrstava u sam vrh uspešnih „preduzeća“ u Srbiji. Iako Crkva zvanično nije zavedena kao firma, činjenica da od prodaje sveća i verskih obreda (za koje odavno ne važi ona cena „koliko možete da priuštite“, nego se drže cenovnika) jedna eparhija godišnje zaradi nekoliko miliona evra, čini da SPC neodoljivo podseća na dobro razvijenu kompaniju. Ako tome dodamo i „biznise“ koje crkve razvijaju na svom posedu, kao što je otvaranje vinarija i izdavanje zemljišta, jasno je zašto većina ljudi na Crkvu više gleda kao na organizaciju koja radi radi sopstvenog profita, nego kao sveto mesto.
No, teško da bi to samo po sebi predstavljalo veliki problem da SPC u isto vreme nije i oslobođena plaćanja poreza. Ne plaća porez na dobit, imovinu niti PDV, jer tako predviđa naš zakon. Našem sveštenstvu je to do te mere uobičajena pojava, da i kad se nađu u inostranstvu ne plaćaju porez – tako je SPC pre četiri mecesa izgubila status formalne Crkve u Švajcarskoj, jer tamošnji episkop nije (pogađate) plaćao porez. A kad budete svedeni na nivo sekte zbog problema sa porezom u zemlji koja važi za poreski raj – jasno je u kolikim ste problemima.
A kad bi Crkva plaćala porez, od tog novca bi Srbija svake godine mogla da izgradi nekoliko škola i bolnica. Mogla bi naša država zapravo da izleči bolesnu decu, a ne da ih prepušta dobrotvornim akcijama i SMS lečenju. Mogli bismo još mnogo toga da uradimo s tolikom sumom, koja bi prema procenama „Blica“ iznosila oko 10 milijardi dinara – ali nećemo, jer je Crkva oslobođena plaćanja poreza za sve „one usluge, odnosno objekte, koje služe za bogoslužbene delatnosti”.
Zanimljvo je da je baš “bogoslužbenim delatnostima” služio Kačavendin manastir u kojem je, prema svedočenju očevidaca, ugovarao sastanke sa maloletnim dečacima. Vasilije Kačavenda danas živi u velelepnoj vili na pet spratova i ima tri monahinje koje ga služe.
Istim tim “bogoslužbenim delatnostima” služi i Eparhija vranjska, u kojoj je,prema navodima optužnice, Pahomije Gačić, episkop vranjski, seksualno zlostavljao dečake koji su želeli da postanu sveštenici. Zastarelost slučajeva i nedostatak dokaza doveli su ne samo do toga da Pahomije i dalje ima zvanje episkopa, već i da mu u međuvremenu bude dodeljan orden “Beli anđeo”. Isti orden je dobio i Kačavenda, da bi prošle godine odlikovanje stiglo i u ruke Vojislava Šešelja.
Šešelju je orden uručio lično vladika mileševski Filaret, široj javnosti poznat po tome što se 1991. godine slikao u Hrvatskoj sa mitraljezom u ruci, da bi nešto kasnije na televiziji pokazivao lobanju koja je navodno pripadala devojčici koju su ubili muslimani u Bosni. Da li i to svrstavamo pod “bogoslužbene delatnosti”?
Filaret je od Šešelja na poklon dobio džipa i, uprkos zdravom razumu, nastavio je da upravlja Mileševskom eparhijom sve do prošle godine.
Niko od njih nikad nije kažnjen.
Ali, možda bi i to srpski narod brzo zaboravio – na kraju krajeva, iskustvo nam pokazuje da lako zaboravljamo prošlost – da nas sveštenstvo svakodnevno ne podseća na to koliko se bave svime, samo ne širenjem vere, božje reči, mira i ljubavi. Od “besnih” kola koja voze, a koja i ljudi koji se nisu zavetovali na skromnost ne bi mogli da priušte, preko krađa, skandala sa pevačicama i neumesnih izjava, pa sve do nadrealnih scena patrijarha Irineja koji sedi u Skupštini jedne sekularne države (kakva bi, valjda, trebalo da je Srbija), svakodnevno smo svedoci moralnog posrnuća SPC.
Zato činjenica da je Crkva uzela Stefanovo imanje i u potpunosti zaboravila na njega i nije došla kao veliko iznenađenje. I baš zbog toga ni meni ni mnogim vernicima oko mene ne pada na pamet da uđemo u crkvu – iako se molimo Bogu. Samo izgleda da to nije isti onaj Bog kojem se klanjaju naši duhovni velikodostojnici.
