Moj prvi intervju sa Novakom Đokovićem pre tačno 13 godina bio je dosta emotivan za obojicu. Pričali smo u maloj sporednoj sobi ovde na US Openu 2003 godine posle njegovog poraza u prvoj rundi juniorskog turnira, protiv Australijanca Robert Smitsa.
Bio je to čudan dan, reče Novak tog oblačnog popodneva, zbog loših vremenskih uslova juniorski mečevi tok dana odigrali su se izvan glavnog teniskog centra. Nije bilo linijskih sudija i klinci su sami sebi to morali da sude. Novak je bio emotivan i razočaran jer je izgubio, ja sam bio emotivan i uzbudjen jer mi je to bio prvi US Open turnir.
Posle 14 US Opena, 13 godina i 12 Grand Slam titula, Novak Đoković je trenutno najbolji teniser na svetu i jedan od najpoznatijih sportista na planeti, i sigurno je dao hiljade intervjua. Po pravilima US Open-a, od svakog tenisera možete da tražite intervju ali pošto je potražnja za prvim reketom sveta ogromna, razgovor 1-on-1 se ponekad čeka mesecima, a nekad i ne dočeka. Zato su konferencije za štampu ovde dobro organizovane, za američke, svetske a i srpske medije.
Prvi intervju sa Đokovićem -- ako je pobednik -- je samo nekoliko minuta posle kraja meča, često dok je još znojav i zadihan, vidimo ga u uskoj trenerci na sred terena ali i na velikim ekranima oko stadiona, priča sa američkom TV stanicom koja je prenosila meč. Posle toga dolazi obavezno lansiranje potpisanih loptica na tribine, nekad je i to impresivan prikaz Novakove hirurške preciznosti forhenda, kad nekom klincu visoko na tribinama lopticu ubaci tačno u ruke.
Posle te obavezne akrobatike sa lopticama dolazi akrobatika termina za konferenciju za štampu, Posle svih ovih godina na US Openu znam da nema predviđanja kad bi posle meča Novakova konferencija za štampu mogla da padne. Nekada mu je potrebno više odmora, nekad je potrebno da se konferencija za štampu završi što pre. Nema ni konkretne veze da li je Novak pobedio ili izgubio, sve zavisi od nama nepoznatih faktora. Kad odluka ipak padne, novinari su obavešteni preko razglasa. Mada ovde obično ima oko 1500 članova medija u raznim kapacitetima, samo par stotina su stalno u press centru, uključujuci 5-6 novinara iz naših krajeva.
Srpski novinari sa Novakom
Dolazak na konferenciju za štampu je za Novaka šetnja niz dugačak hodnik, iz svlačionice do sobe za intervjue se šeta četvrtinom kruga ispod Artur Esh stadiona. Novinarima je mnogo bliže, nekih 50 metara, što će se ispostaviti da je korisna činjenica. Kad najave preko razglasa da je Novak Đoković krenuo prema sobi za intervjue, stampedo novinara iz press centra može tek tad da krene i da ipak stigne na vreme.
Stampedo je izuzetno važan za naše novinare. Pozicija na sedištima je važna, iz prvih redova se i pitanja i odgovori bolje čuju, a i razgovor naših novinara sa Novakom se vodi za pultom a ne sa naših sedišta, te je važno biti blizu i spreman za pokret jer je vremenski vrlo tesno, dragocene sekunde brzo prolaze, čelnici US Opena broje pitanja i odbrojavaju.
Postoje dva razloga što je važno stići u sobu za intervjue pre Novaka: Prvi je da imamo priliku da ga pozdravimo iz prvih redova na srpskom, što pogotovo posle teškog meča ili poraza zna da ublaži muke. Iz iskustva i ranijih razgovora sa Novakom znam da mu to prija. Drugi razlog je da je veliki blam kasniti na konferenciju za štampu sa prvim reketom sveta. Otvaraš teška vrata polako, a ona glasno škripe i još glasnije škljocaju kad se zatvore. Možda ih ne podmazuju upravo da bi naučili tu lekciju.
I, kakav je Novak na konferencijama za štampu?
Prijatan, profesionalan, duhovit, iskren i otvoren. Posle mnogo godina, turnira i razgovora sa Novakom jasno je da se dosta promenio, deo normalnog odrastanja i sazrevanja profesionalnog sportiste. Slično ponašanju na terenu, kako mu je rang rastao, tako je bilo sve manje zezanja i fora. I sam kaže u razgovoru sa novinarima da ima dobar tim za odnose sa javnošću i zna kako da se ophodi i šta da kaže. To ne znaći da je neiskren ili isfoliran, vec da zna pametno da postavi odgovore i izbegne nefer ili loša pitanja. I zna da ne žuri sa konferencijama za štampu i ne dolazi ljut ili previse emotivan.
Na novinare gleda kao deo svog tima. Zajedno sa novinarima formira i konstruise javno mnjenje o "Novaku Đokoviću" kao igraču. Odgovara na sva pitanja, nekada kraće a nekada duže, i odgovara strpljivo na ista pitanja iz meča u meč, sa turnira na turnir. Kad je pitanje dobro i kad se unese u odgovor, često rukama uzbuđeno dopunjava i opisuje pokrete reketa ili tela. Kad je pitanje loše, zna da se malo povuče u stolicu, udalji od mikrofona, i spusti ton. Po škljocanju fotografa pored nas se dotična lako razaznaju. Prateći instinkt koji godinama usavršavaju, znaju pravi momenat za fotografisanje. U rafalima prave na desetine fotografija u nizu iz kojih kasnije izaberu one najbolje.
I novinari rade istu stvar. Od silnih pitanja koja čujemo, što na engleskom što na srpskom, izaberemo ona najbolja i najrelevantnija i ta podelimo sa svetom. Razgovor na engleskom traje znatno duže od srpskog, obično traje koliko god novinari imali pitanja. Pitanja na srpskom su nam obično unapred odbrojana, imamo 4-5 pitanja i možda jedno dodatno nabrzaka dok odlazi od stola.
Novak razgovor obično završava sa 'Hvala, momci', osim ako nije kraj US Opena i možda svi zajedno sa Novakom slavimo jos jedan trofej.
