To je izjavio direktor Međunarodnog instituta za životnu sredinu i razvoj Endrju Norton u tekstu za britanski Gardijan.
Kao rešenje on predlaže razvoj zelene ekonomije i podršku neformalnoj privredi, u kojoj utajivači poreza čine tek mali procenat, dok je većinom reč o ljudima koji aktivnostima u neformalnoj zoni pokušavaju da prehrane sebe i porodicu, preneo je portal EurAktiv Srbija.
Norton se poziva na podatke ekonomiste s Harvarda Danija Rodrika, koji navodi da u današnje vreme zamah industrijalizacije u zemljama u razvoju počinje da jenjava na znatno nižem nivou bruto domaćeg proizvoda po stanovniku nego što je ranije bio slučaj.
Prema Rodrikovom proračunu, industrijalizacija je u zapadnim zemljama poput Velike Britanije, Švedske i Italije počela da opada na razvoju od 14.000 dolara po stanovniku, mereno faktorima iz 1990, a u Indiji i podsaharskoj Africi na nivou od 700 dolara.
Automatizacija, prema Rodrikovom viđenju, uzima više poslova od niskokvalifikovane radne snage nego od srednjekvalifikovane i visokokvalifikovane, čime se povećava nejednakost.
Ovo je loša vest za zemlje koje žele da krenu putem Indije, Vijetnama i Kine, koje su zahvaljujući industrijalizaciji od zemalja s niskim prihodom postale zemlje sa srednjim prihodom, navodi Norton, dodajući da već postoje naznake deindustrijalizacije u Latinskoj Americi i Africi, na znatno nižem nivou razvoja nego što je to bio slučaj sa Azijom.
Prema oceni Nortona, rešenje je u zelenoj ekonomiji, pri čemu ne treba težiti da se neformalna ekonomija zameni, već je treba vrednovati, a podrška neformalnoj ekonomiji tim je važnija što se ne očekuje spektakularan rast, pa je potrebna pravična raspodela dobrobiti razvoja.
U pogledu neformalne ekonomije, posebno se navodi pomoć malim poljoprivrednim uzgajivačima da ostvare više prinose, bolje cene i niži rizik, i omogućavanje malim neformalnim firmama koje čine dobar deo ekonomije u zemljama u razvoju da dobiju pristup finansijama, energiji i infrastrukturi.
Kada se govori o neformalnoj ekonomiji, Institut navodi da je samo u ubedljivoj manjini reč o namernoj utaji poreza, dok velika većina radnika u sivoj zoni pokušava da zaradi za život, a neki plaćaju neformalne takse.
Sektori su raznoliki, od poljoprivrede preko rudarstva i usluga do izgradnje, a u izveštaju se navode primeri poput sakupljanja otpada i snabdevanja drvnom građom i osnovnim namirnicama, ali i značajne izvozne grane, poput šivenja kvalitetnih fudbalskih lopti u Pakistanu.
U tekstu u Gardijanu navodi se da nije realno očekivati da će se uz pomoć zelenih inicijativa postići ista stopa rasta za siromašne zemlje koju je pre dve decenije donosila brza industrijalizacija, ali da je zato reč o održivijem rešenju koje stvara manje nejednakosti.
Da bi se to postiglo, potrebna je i pomoć bogatih država što po Nortonovom shvaranju znači "efikasno oporezivanje bogatstva i izuzetno visokih primanja", kao i "takse na zagađenje svih vrsta, a pre svega ugljen dioksidom".
