Ona je detinjstvo provela u rodnom selu. Pošto je tada bio običaj da se zbog loših materijalnih uslova, ženska deca ne daju u školu, Marija je obavljala poljske poslove i pomagala u kući. U početku je bila čobanica, čuvala je ovce i goveda, a kasnije kada je odrasla bavila se ženskim kućnim poslovima.
Ali, 4. februara 1943. godine, kad je imala samo 23 godine - Marija odlazi u rat.
U jeku Četvrte neprijateljske ofanzive formirana je Deseta krajiška udarna brigada. Marija se sa još nekoliko drugarica dobrovoljno stupila u brigadu gde je postavljena za bolničarku.
Pored toga što je bila bolničarka, Marija je znala i da ide u patrolu i na stražu. Da bi je komadant brigade poštedeo prve borbene linije, on je prebacio u kuhinju, ali se ona tu nije dugo zadržala.
Želela je da bude borac.
U svim borbama, u kojima je učestvovala, isticala se požrtvovanjem i hrabrošću. U jednoj borbi je ubila dva Nemca, zarobila dve mašinke, u drugoj je ubila trojicu četnika i zarobila njihove puške. U borbama oko Livna je upala u jedan bunker, ubila trojicu ustaša i zaplenila puškomitrljez. Prilikom okršaja u jednom selu kod Knina, bila je prvi put lakše ranjena.
Sredinom godine se razbolela od tifusa i bila povučena iz brigade. Lečila se kod kuće u Kamenici. Drugovi su je savetovali da se zbog bolesti ne vraća u brigadu, ali je ona to odbila. Odmah po ozdravljenju, vratila se u svoju jedinicu.
Prilikom povratka na ratište, Marija je zarobila četiri nemačka podoficira, u poslednjem jurišu bombama je uništila tri neprijateljska bunkera i prišla topu oko koga su ležali mrtvi Nemci. Tada je u njenoj blizini eksplodirala minobacačka granata i razela joj stopalo desne noge.
Posle završene te bitka, odlučila je da se rastane od brigade.
Kako bi joj sanirali ranu, morala je da ide oko 40 kilometara i to dva i po dana, a tako ranjenu su je nosile omladinke iz Drvara - Mira Crnogorac, Janja Papak, Stoja Perić i Stoja Trninić.
Čitavim putem Marija je pevala partizanske pesme, u svim mestima kroz koje bila nošena kolona ranjenika sa prkosa, narod i omladina su izlazili da ih pozdrave, a posebno Mariju.
Ali, Mariji se nije pisalo dobro - ubrzo joj je noga pomodrela od podlivene krvi i natekla sve do kolena. Iako je odmah po dolasku primila tetanus, bilo je već kasno jer je njenu nogu zahvatila gangrena.
Umrla je 23. septembra 1943. godine, a već 15. oktobra 1943. godine je proglašena za prvu ženu narodnog heroja.
Čak joj je i Branko Ćopić posvetio pesmu "Marija na Prkosima", a danas mnoge ulice, škole, ustanove zaslužno nose njeno ime.
"O tebi pjevam, Marijo s Kamenice,
djevojko - ratniče iz bataljona,
što si pod titovku svila pletenice,
i srcem krenula protivu betona..."
