Pre deset godina to bi bio veliki događaj i napredak, koji bi obećavao svetlu budućnost za BiH. Ali, nakon više od 20 godina posle rata to je tako mala promocija za Bosnu i Hercegovinu, gde još postoji visoki nivo napetosti na nacionalnoj osnovi. Donekle se taj korak može interpretirati i kao pokušaj podrške i davanja nade BiH.
„Da li će to biti dovoljno za procese unutar zemlje i da li će stanovnici BiH taj korak EU doživeti kao nešto pozitivno, nisam siguran“, kaže Štiks.
Naučni saradnik Univerziteta u Edinburgu smatra da je problem Bosne i Hercegovine to što se veoma oštre kapitalističke reforme provode u zemlji koja je namučena ratom, a to samo vodi daljem siromaštvu i rastu nacionalizma. Realno gledano, govori Štiks, nema nade da se situacija zaista poboljša.
„Ne bih govorio o evroskepticizmu u Bosni u tom nekakvom klasičnom poimanju te pojave, jer ljudi još ne shvataju da se EU menja i da ona sama više nije ono što je bila, pa je i pitanje da li će u toj novoj EU biti mesta za BiH“, konstatuje britanski naučnik.
Ako se obrati pažnja na kriterijume koje zemlje–kandidati moraju da ispune, minimum jedna sfera može da izazove protivrečja, a to su državne funkcije koje su povezane sa etničkom pripadnošću. „Osim etničkih Srba, Hrvata i Bošnjaka, ostali ne mogu da se kandiduju. Koliko je taj princip uopšte demokratski?“, pita se Štiks.
Imajući u vidu da je Evropska unija jedan od pokrovitelja Dejtonskog mirovnog sporazuma, onda se otvara pitanje kako integrisati državu koja ne ispunjava ni minimum demokratskih kriterijuma i ima veoma složen politički sistem, zasnovan na tom mirovnom sporazumu.
„Pitanje je, takođe, može li BiH uopšte da zadovolji ostale veoma zahtevne kriterijume koje EU postavlja pred zemlje–kandidate? Jasno je da Bosna i Hercegovina to ne može“, zaključuje Štiks.
