Tako smo pesmom ''Bacila je sve niz rijeku'', kišnog juna sličnog ovom, pre tačno 15 godina, na groblju Bare ispratili ne smo Davorina, već i sve skupne radosti, mnogo uspomena i onu mladost koja nikad nije gajila veštačke suze. To je bio dan kada su zastave srca bile spuštene na pola koplja u velikom slivu jezika i emocija modre reke.
Pišem ovaj tekst u ime ožalošćene porodice zvane svi jer zaborav nije svemoćan i pošto pripadam soju koji je kupovao ploče Indexa i dok nije imao gramofon.
U mladosti bio je jedan od graditelja jugoslovenske rok scene, potom simbol života, stradanja i odolevanja rodnog grada, preživeo topovske i salve laži, da bi posle svega, ostao u legendi kao nepobeđen. Jer, predvođeni Davorinom, Indexi su bili i ostali najveći od svih velikih bendova Sarajeva. Ne zato što su bili prvi, što su kroz njihovu postavu prošli i iškolovali se kasniji lideri najznačajnijih jugoslovenskih grupa, što su snimili desetine velikih pesama već što je iza svega ostao neuporediv primer.
''Bilo je to vreme ruža'' neverovatnije od mašte, kad je muzika bila važna, a politika i mrzitelji nedostojni ozbiljnog razgovora. Istorija će u svom hodu i u epohi Indexa biti neumoljiva, slepa i gluva za obične ljude, podvrgnuta samo hladnoj zapovesti svojih kosmičkih i geomorfnih snaga. Ali...Davorin i Indexi su tada svojim delom otvorili veliko pitanje ''sveta u kome živim''. Odnosno, kakav će život i kvalitet života biti ako ostanemo bez svojih emocija i zanosa. A te pesme, ta muzika, samo su deo autentične zvučne freske o časti, vremenu, ljudima, Gradu, Zemlji...
I onda, hoćete ili ne, morate se vratiti na prvo poglavlje ključne muzičke priče.
Druga poglavlja samo slede...
Onaj koncert povodom prvog rođendana mesečnika ''Džuboks'' u Domu sindikata, maja '67. godine i radost uz ''Pružam ruke''. Beograd pre toga nije pevao rokenrol pesme na svom jeziku!
Upoznali smo se i zauvek prepoznali u Vodicama, leta kad je Bata Kovač pakovao kofere za Beograd sa namerom da pravi Korni grupu.
Divno je bilo voleti Indexe, inspirativno objašnjavati vrednost Bodinog gitaroškog vjeruju i zvuk ''Plime'' ili ''Zatišja'', a čast nad čašću ljudovati i piti sa Davorom.
Ljudovanje nije imenica, ljudovanje je pečat iskrenog prijateljstva, kafanskog noćevanja, druženja u vremenima i nevremenima uz plemenitu dobrotu i neprestano šegačenje.
Starili smo, trpeli stvarnost, ali ostajali naši.
Prvi put sam ga u Beogradu video januara 1966 na Gitarijadi u hali 3, poslednji put dvehiljadite, trista metara dalje, tokom punih 16 sati druženja. Dok su prvi perači ulica sređivali Senjak, Davor, Vuk Žugić, Željko Samardžić i ja razilazimo se ispred kafića ''Toška''. ''Pjevač'' obećava da će novu Sidranovu i Bodinu pesmu ''I još deset'' posvetiti našem druženju.
Na koncertu u Sava Centru dok peva ''Podari mi, Bože, još koji dan i godinu / da o ljubavi joj pjesmu skrojim / Podari mi, Bože'' stegnutu pesnicu stavlja na srce.
U mraku devetog reda isto sam uradio sa suzama u očima.
Bog mu nije podario tu godinu.
To dete Sarajeva, roditelj mnogih zajedničkih radosti, donoseći pesme gradio je ne samo most od četiri decenije kojim se zauvek prešlo u autentično, od naivne pop mladosti, preko modernih šlagera ka džeziranoj starosti, već tu gradnju sve vreme popločavao više dušom nego nekim strogim muzičkim formama.
To je način kako su se radile stvari i kako se dolazilo do novih vrednosti. Kako su se osvajale slobode i uspostavljali dijalozi. A svako izuzetno delo takvo je jer ima dva lica: jedno prema vremenu u kojem nastaje a drugo prema budućnosti, prema večnosti.
Sve češće me stiže njegov glas ''Kad ne bude mene, kad dođu neki drugi dječaci''. Tada pesme Indexa navale da pustoše dušom. Počnem sanjati da ga opet slušam kako diše, a da na peronu sreće jedan čovek i jedna žena očekuju da čuju onu sa zaraznim refrenom proživljenu hiljadu puta: da sam ja netko, možda bih vratio vreme da i oni čuju i osete bol...Ali, starim peronima sreće odavno odzvanja
Niko nije u svojoj pojavi bolje, tačnije i otresitije objedinjavao bogatstvo i svu raznolikost koje Sarajevo civilizacijski podrazumeva. Mangup i gospodin iznad svake politike, narodnosti ili vere. Rodni grad je branio i čuvao ljudskošću, tolerancijom i zajebantskim duhom podjednako koliko i svojom umetnošću.
Davor je prvi džentlmen koga sam upoznao u rokenrolu! To nije samo njegov citat, već životni moto: Za doktora se uči, gospodin se rađa. Čovek po karakteru i spoljašnosti grešan ali bez mana. Nije se ulizavao niti težio da dopadne bogatima, a nikad nije prezirao sirotinju. Umeo da gubi bez kukanja i dobija bez oholosti. Učtiv prema ženama, pažljiv prema starijima a nežan prema deci. Previše ponosit da bi lagao, suviše plemenit da bi se služio podvalama i svestan svoje vrednosti da bi je izdao. Galantno se služio dobrima koja mu je život udelio, umeo da čuva bližnje nikad ne zaboravljajući datu reč.
Ključar stare škole. Pripadao Andrićevskom svetu koji se autentičan rađa, posebno živi i ostavlja drugačiji trag. Iza Davorina osta beleg od ljudskog zlata.
Preuzeto sa blic.rs
