Za taj posao su bili ovlašćeni Hitlerov “prateći lekar”, hirurg Karl Brant, i šef Hitlerove kancelarije Filip Bouler. U jednoj vili u Tirgartenštraseu 4, u Berlinu, stvorena je uprava programa za ubijanje, poznata kao “Akcija T4”. Od tada psihijatri u Berlinu odlučuju o životu ili smrti hendikepiranih i bolesnih ljudi širom zemlje.
Ko je, prema proceni lekara, bio “nedostojan života”, odmah je deportovan u takozvane institute za ubijanje, na primer, u Hadamar, u Hesenu. “Tu niko nije prenoćio, niti bio lečen, ovde su ljudi samo dolazili da bi istog dana bili ubijeni”, kaže Jan Erik Šulte, istoričar i direktor spomen-obeležja Hadamar.
Ministar propagande Jozef Gebels zapisao je početkom 1941. u dnevnik: “Razgovarao s Boulerom o pitanju prećutne likvidacije mentalno obolelih. Četrdeset hiljada je likvidirano, još 60.000 treba likvidirati. To je težak, ali nužan posao. I mora biti obavljen. Bouler je pravi čovek za to.”
Ernst Losa se rodio 1929. u Augsburgu. U skladu s nacističkom teorijom o rasama, putujući trgovci su bili žrtve progona kao “ciganski mešanci”. Tako je Ernstov otac 1939. završio u koncentracionom logoru Dahau, a troje dece je smešteno u dom u Augsburgu.
Novi nemački film “Magla u avgustu” priča je o životu i smrti 14-godišnjeg Ernsta Lose.
Losa i njegove sestre dočekali su prvu godinu rata u domu. Vaspitačice su ga stalno tukle i grdile, a 1940. je morao da napusti dom. Losina sestra Amali Špajdl seća se teškog rastanka i 70 godina kasnije: “Sestru i mene su probudili usred noći i rekli nam da se pozdravimo s bratom. Ernst je stajao u hodniku i tužno nas gledao. I danas pamtim njegov pogled”. Sledećeg jutra Ernst je nestao.
Posle rastanka od sestara, Ernst Losa je dospeo u popravni dom u okolini Dahaua. I tu je često bilo problema, dečaka su optuživali za krađu. Psihijatar je napisala: “Ernst Losa je nesumnjivo dobrodušan, ali potpuno bezvoljan, labilan, gotovo prosečno talentovan psihopata čijim ponašanjem upravljaju nagoni.”
Na taj način je zdrav dečak po kratkom postupku proglašen psihički obolelim, svrstan u kategoriju dece koju je “nemoguće vaspitati” da bi početkom 1942. bio upućen u ustanovu za mentalno obolele u Kaufbojrenu.
“Akcija T4” je u međuvremenu obustavljena, a zamenila ju je decentralizovana eutanazija: ubijali su pacijente na licu mesta. U Kaufbojrenu je direktor ustanove Valentih Falhauzer razvio takozvanu E-ishranu: ostatke povrća su kuvali toliko dugo da su sve hranljive materije bile uništene. Pacijenti su umirali od gladi tokom jela, ili su, oslabljenog organizma, stradali od infekcija.
U leto 1944. doneta je odluka da dečak bude ubijen. “Nadležni bolničar nije smeo to da uradi sam, jer je Losa bio jak dečak. Pozvao je sestru sa ženskog odeljenja da mu pomogne. Posle toga su zajedno ubili Losu”, kaže dr Mihael fon Kranah, koji je danas direktor klinike koja je smeštena u zgradi u Kaufbojernu. Kasno uveče osmog avgusta 1944. Losi su ubrizgali preveliku dozu sredstva za spavanje “luminal”. Dečak se borio sa smrću nekoliko sati i preminuo je sledećeg dana posle podne. Na njegovoj smrtovnici piše: “Asocijalni psihopata”.
U mnogim psihijatrijskim ustanovama ubijanje se nastavilo i posle kapitulacije “Trećeg rajha”. Američki vojnici su oslobodili ustanovu u Kaufbojrenu tek krajem juna 1945, čime su okončani zločini.
Procenjuje se da je da su nacisti ubili oko 200.000 bolesnih i hendikepiranih ljudi.
