Najvažnije je bilo što duže držati nacistički Berlin u uverenju da će velika invazija Saveznika na evropsko kopno biti kod Kalea i nigde drugde. Bila je reč o "Operaciji Overlord" o "Danu D", a na kocki je bio ishod kompletnog Drugog svetskog rata. U poslednji trenutak sve je umalo propalo, da bi stvar spasilo nekoliko pari svilenih čarapa.
Dan danas MI5 na svojim stranicama naziva Huana Pužola Garsiju "najboljim dvostrukim agentom Drugog svetskog rata". Španska kinematografija naziva ga i "špijunom koji je spasio svet". Pritom su i jedni i drugi u dobroj meri u pravu. Garsija je bio sin bogatog industrijalca iz Barselone, te je s početkom rata uspeo uveriti naciste da je čvrsto naumio špijunirati za njih.
Već tad Garsija je bio u vezi s britanskom tajnom službom MI5, otkrivaju dokumenti u britanskom arhivu. Odselio se u Englesku i celo vreme nacistima prodavao priču da u Londonu razvija obaveštajnu mrežu, preko koje im u Berlin šalje niz informacija koje je zapravo kontrolisao London. Kulminacija tog odnosa usledila je uoči masovnog iskrcavanja savezničke ratne mašinerije u Normandiju. Garsija je Nemce držao u čvrstom uverenju da će se Saveznici iskrcati u Kaleu, što je značilo da su normandijske plaže i okolina neusporedivo slabije branjene nego što bi inače bile, a o čemu je direktno zavisio uspeh Operacije Overlord.
Sve je funkcionisalo savršeno, sve dok se sve skupa umalo nije katastrofalno raspalo zato što je Garsijina mlada supruga Araceli Gonzales de Pužol umalo doživela nervni slom čekajući s decom sama u Londonu, daleko od mediteranskog raja u kojem je odrasla i osuđena na, blago rečeno, otužnu britansku kuhinju tog doba, i to još dodatno kompromitovanuanu ratnim racionalizacijama. Ona je u London došla s dvoje male dece u proleće 1942., kao 23-godišnjakinja koja nije znala ni reč engleskog jezika. MI5 je sve beležio. Padala je u depresiju zbog previše makarona i krompira u ishrani, s malo ili nimalo ribe.
Zatim joj je stala užasno nedostajati majka, jer, kako joj je suprug radio od jutra do mraka, praktično nije imala sa kim razgovarati, osim s decom. I kao što je svaka zdrava tajna služba užasno paranoična, tako se i MI5 jako zabrinuo da bi gospođa Garsija u nekom trenutku mogla odjuriti u ambasadu Kraljevine Španije, što bi značilo da bi preko njih vrlo brzo o aktivnostima njenog supruga doznali i Frankovi saveznici u Berlinu, odnosno Hitler. Pod hitno su morali oraspoložiti depresivnu suprugu. MI5 naložio je svom agentu u Lisabonu u neutralnoj Portugaliji da nabavi 12 pari svilenih čarapa, robe apsolutno nemoguće za nabaviti u Britaniji u ratu.
Ali, ovaj nije mogao nabaviti njenu veličinu. Tomi Haris iz MI5 bio je zadužen za gospođu Garsiju. "Da Britanija nije ispunila obećanje, to bi imalo užasan učinak na njen moral. Tako da je to bila sitnica u odnosu na celokupnu važnost", napisao je on tada. Zato se toga lično prihvatio i od agenata iz Lisabona 4. marta 1943. dobio poruku da su uspeli i da očekuju "platiti 10 šilinga carine za kupljenu robu".
Haris je inače i sam imao majku Španjolku i pohađao fakultet u toj zemlji. Zato je razumeo Garsijinu suprugu, njen temperament i povremene napadaje "skoro pa neuravnoteženog ponašanja" u kući u Herou u severnom Londonu gde je čamila sama s decom.
Haris je zato uspeo izdejstvovati da joj iz Španije skoro pa prošvercaju i majku i vrlo ozbiljnu i staloženu 17 godina stariju sestru. "Agent Garbo je rekao da će njena majka preuzeti nabavku i čuvanje dece, a njena starija sestra će preuzeti vođenje domaćinstva. Gospođa Garbo će napokon imati nekoga za čavrljanje po celi dan", zabeležilo je Haris. Naravno da su Garbovi bili kodni naziv za Garsijine. 21. jun 1943. umalo se dogodila potpuna katastrofa. Puna kuća temperamentnih Špankinja i jednog Španca dovelo je do svađe koja je potrajala dobar deo noći, te je gospođa Garsija ujutro telefonirala Harisu i totalno van sebe rekla mu da ne može više i da ide u špansku ambasadu kako bi se vratila kući.
"Neka me odmah sutra ubiju, ali ja više ne želim živeti u Engleskoj. Više ne želim živeti jedan jedini dan s mojim suprugom. Ti ostani s njim!", vikala mu je u slušalicu. Nastala je opšta panika u Londonu. A onda je Garbo pronašao rešenje. Rekao je svojim da njegovoj supruzi, dok je on na poslu tog dana, jave da ga je vrh MI5 maknuo iz svih operacija, a da je on na to reagovao takvim gnevom da su ga uhapsili. Naravno da mu se supruga rasplakala kao kišna godina kad je to čula. Dan ili dva posle čak su je odveli u Camp 020 u jugoistočni London da poseti svog supruga, sad iscrpljenog, neobrijanog zatvorenika u zatvoreničkoj otrcanoj uniformi.
Sva u suzama hiljadu puta mu se izvinjavala, obećavala da neće više nikad i tako je špijunska operacija njenog supruga napokon mogla mirno nastaviti. Čak je i danas spektakularno koliko je Garsija bio uspešan. Nemci su u kaleu držali dve oklopne i čak 19 pešadijskih divizija još dva meseca nakon iskrcavanja Saveznika u Normandiji. I ne samo to, nego mu je Hitler lično dodielio željezni križ 29. jula 1944. zbog posebnih zasluga. I jedino što Garsija nije uspeo, bio je njegov brak. Kratko nakon Drugog svetskog rata supružnici su se razveli, da bi se on ubrzo ponovo oženio i, nakon glumljenja svoje smrti kako bi izbegao eventualnu osvetu preživelih nacista, nastavio je živeti u Karakasu u Venecueli, gde je umro 1988. u 76. godini života.
