Umesto u kancelariji, junak ove priče radno vreme provodi u svojoj stolarskoj radionici i, umesto da se bavi pravom, bavi se pravljenjem, odnosno izradom bubnjarskih palica. Njegovo ime je Vojin Ratković, diplomirani je pravnik iz Kraljeva, ima 34 godine i, završavajući studije, verovao je da će se u budućnosti baviti pravničkom strukom. Život je, ispostavilo se, imao drugačije planove. Jer, i pre desetak godina, kada je došlo vreme da se, posle završenog fakulteta Vojin zaposli i oproba u onome za šta se predano školovao, u Srbiji nije bilo lako doći do radnog mesta. Bilo je nekoliko pokušaja da se zaposli u struci, ali nije uspeo čak ni da stažira, pa je Vojin, koji se još tokom studija bavio muzikom, a i danas je jedan od najboljih kraljevačkih bubnjara i svira u nekoliko bendova, odlučio da, uz pokojnog oca, počne da pravi bubnjarske palice.
- Otac je bio mašinski inženjer, imao svoju radionicu, a meni su palice bile potrebne, pa smo, kako ih ne bismo kupovali, počeli da ih izrađujemo. Onda se javila ideja da bismo mogli i da ih prodajemo. Ocu sam u prvo vreme pomagao, a pre šest godina osnovao sam svoju firmu i danas mi je, to što je u prvo vreme moglo da izgleda samo kao hobi, osnovno zanimanje – kaže Vojin.
Bio je na evidenciji filjale Nacionalne službe za zapošljavanje u Kraljevu, ispunjavao sve uslove da kao nezaposlen ostvari pravo na sredstva za samozapošljavanje, prošao obuku za pisanje biznis plana, dobio novac i iskoristio ga, kako sam kaže, kao „prvu pomoć“, dok se ne prilagodi na nove uslove poslovanja.
- Znao sam da nemam šta izgubim ako se „otisnem u preduzetničke vode“, ispoštovao sam ugovor, plaćao obaveze državi i uspeo da kupim neke mašine koje su mi nedostajale – priseća se nesuđeni pravnik.
Nije, kaže, mogao da čeka godinama na posao koji bi mu ponudili drugi, pa se prilagođavao, usavršavao, prikupljaao nova znanja, razgovarao sa ljudima.
- Sa 10 godina iskustva i neprestanog usavršavanja došao sam do nivoa da moja fimra, živi i radi, priča o VoRat (Vojin Ratković, prim. aut.) palicama se proširila na celu Srbiju, a otkako sam napravio i sajt (www.drumbeat-vorat.com), čak i van njenih granica, po zemljama bivše Jugoslavije. Uz malo sreće širiće se i dalje – nada se Vojin.
Kao bubnjar svira u više bendova, ali to, kako navodi, nije muzika koja može da se nađe u medijima sa nacionalnom frekvencijom.
- To je muzika za uži krug ljudi, zato za nas koji je sviramo nema previše posla, ali u kombinaciji sa izradom palica, moja priča funkcioniše. Ona, naravno, mora i dalje da se širi, jer čovek nikada ne sme da kaže kako mu više ne treba – poručuje mladi preduzetnik.
Shvatio je, kaže, da kancelarijski posao nije za njega, kakve god uslove da bi mu taj posao obezbeđivao. Smatra da i za preduzetništvo, kao i za sve u životu, treba hrabrost, jer je neizvesnost velika.
- Sami plaćate obaveze državi, a u državnoj firmi o tome ne morate da vodite računa. Tek kada sve to izmirite, ono što ostane je za vas. Ipak, ta hrabrost donosi i određene privilegije, jer sam sebi određujem radno vreme, obim posla. Volim tu slobodu, jer ne bih mogao ni da se bavim muzikom na način na koji se sada bavim, da sam zaposlen u nekom državnom ili privatnom preduzeću – iskren je Vojin.
Odgovara mu okruženje muzičara, jer su upravo oni njegova klijentela, kao i činjenica da je spojio lepo i korisno. Trenutno proizvodi oko 300 pari palica mesečno, čija je cena prema veleprodajama, za tipske modele, oko dva evra. Veleprodaje formiraju svoju cenu, maloprodaje svoju, uvećanu za maržu, pa par Vojinovih palica, dok stigne do krajnjeg korisnika ima višestruko višu cenu.
- Moje palice možete naći u brojnm muzičkim šopovima, kupuju ih vlasnici muzičkih studija, prodaju ih i neki manji trgovci, a prodaja van Srbije okrenuta je onima koji žele neke posebne vrste palica – ističe Vojin, pojašnjavajući da mu je upravo ulazak u legane tokove biznisa bio neophodan da bi mogao da poboljša proizvodnju i da, preko računa, počne da posluje s muzičkim radnjama.
Pokušava da iskoristi sve prednosti internet oglašavanja, jer bez toga, kako navodi, „koliko god da imate dobar proizvod, jednostavno vas nema“.
Uz pomoć drugova osmislio je i novi strug, koji će mu omogućiti da, uz minimalna ulaganja, svoju proizvodnju uveća i nekoliko puta. Palice koje su njegov proizvod po ceni pripadaju srednjoj klasi, iako bi po kvalitetu trebalo da budu skuplje. Vojinova je opredeljenost da nižom cenom privuće što više kupaca.
- Ono što sada mesečno zaradim dovoljno je da za sebe platim poreze i doprinose, da mogu da obezbedim sirovinu i neophodan materijal, da platim preostale račune i da ostane i meni, a sa novim strugom ću moći da izradim onoliko palica koliko god mi bude potrebno – pojašnjava Vojin, dok se priseća kako su sve mašine na kojima sada radi, one koje je osmislio njegov pokojni otac.
Onima koji razmišljaju da li da sede i čekaju da ih neko drugi zaposli, pod uslovom da veruju u ono u što bi radili kao preduzetnici, poručuje da ne treba da razmišljaju puno.
- Ne znam kakvi su danas uslovi, ali smatram da je bolje probati, pa i propasti, nego čekati neko bolje vreme koje nikako da dođe. Onima koji su već prelomili da uđu u preduzetničke vode savetovao bih jedino da se trude da proizvod koji nude tržištu bude što kvalitetniji, da se trude da odgovore zahtevima kupaca, jer će tako naći svoje sigurno mesto na tržištu – Vojinove su reči namenjene budućim preduzetnicima.
„Postoji rizik, a postoji i sigurnost; čamac u luci je siguran, ali mu s vremenom istrune dno.” Uz ovu misao, ide naše zapažanje da su bubnjarske palice Vojina Ratkovića kombinacija rizika i sigurnosti. S njegovim početničkim rizicima je gotovo, VORAT-u se smeši sigurnija budućnost.
