Svaki boem ovde na Savi ima svoju teoriju o životu na velikoj vodi, njenim ljudima i ćudima, bogatom životinjskom svetu, tokom davnina i u sadašnjem vremenu.
Za Ahmeta Sarača, penzionera i alasa, nezamisliv je život bez vode, ribe i harmonike. On kaže da ga brodić «Kormoran» kojeg je godinama gradio sa mnogo ljubavi i maštarija, više privlači nego kuća u obližnjoj Lipovači.
- Imam tri ljubavi, to su voda, riba i harmonika. Davno sam naučio svirati, a lep glas mi je priroda podarila. Zato, nema dana bez pesme. Razvučem harmoniku, raspalim po dirkama, pustim glas a veselje odzvanja u dve države - pojašnjava ovaj avanturista, večiti optimista i zanesenjak dok vatra pucketa u maloj bubnjari na kojoj prži ribu, a ulje svuda pršti.
Za somove, smuđeve i šarane kapitalce ovde ima mnogo majstora sa udicom ili mrežom. Oni tačno znaju gde i kada treba loviti ribu, gde su brzaci, virovi, koliko je Sava duboka i široka.
Među njima su Huso i Zlatko Majdanac koji se mogu pohvaliti krupnim primercima. Za Majdancima ne zaostaju ni Neđo Dubarić, Milan Gavrilović, Zoran Vidačić, Nebojša Prčić...
- Soma od 74 kilograma ulovili smo u mrežu na Savi, uzvodno od Gradiške. Tu sam odrastao i znam svaki vir i mesta gde ima ribe. Zato su kapitalci za mene postali nešto sasvim uobičajeno - kaže Huso Majdanac.
Asim Duraković je ulovio soma teškog više od pedeset kilograma, što je rekord među gradiškim ribolovcima minulog leta. Okružen komšijama i rođacima u Savskoj ulici, koji su dugo zagledali ribu i pomagali da je očisti, Asim je ispričao da je imao i većih uspeha u baratanju udicom i plovkom.
- Pre sam upecao soma od 86 kilograma. To je moj lični rekord. Manje primerke i ne brojim, posebno 20-kilaše kojih sam svakog leta izvlačio i po nekoliko primeraka težih od 100 kilograma – ushićeno podseća Asim Duraković na svoju ribolovačku veštinu.
Osim ribe koje ovde oduvek ima u izobilju, na Savi su labudovi, divlje patke, guske, kormorani i druge retke ptice sve češći gosti. Mada ih tokom poslednje decenije ovde nije bilo, labudovi su postali neizostavni deo savskog krajolika kod Gradiške.
Ovde su, kažu stručnjaci, stigli sa severa Evrope, odakle ih je sa jezera na kojima obitavaju, poslednjih godina poterala hladnoća. Meštani Gradiške koji labudovima donose hranu, hleb i ribu, poput Stojana Timarca, iznenađeni su njihovim poverenjem prema ljudima.
- Uopšte se ne plaše, slobodno prilaze, uzimaju hranu, rone loveći ribu. Iznenađen sam veštinom letenja zato što uopšte ne deluju tromo nego se za nekoliko sekundi vinu nebu pod oblake - priča Timarac koji je u Gradiški izbrojao četrdeset labudova.
Sava Branina jedina adresa
Svoj život za Savu vezao je i Brane Milojčić, koji živi u brodiću, zajedno sa mačkom.
– Kada u jesen vode nadođu, Sava na svojim širokim plećima ponese sve na šta naiđe. Tada ljudi koji žive na njenim obalama pohitaju po ogrevno drvo, kako bi lakše prezimili. Sava nosi i gume i točkove, lopte, krovove, drvena kola, sve i svašta pa čak, kažu stariji, kokošinjce i žive petlove iz Hrvatske i Slovenije – ispričao je Milojčić, koji hrani rode leti, a vrane zimi. Sava je Branina jedina adresa.
Ptice, savska obala, replike starih mlinova, potopljene kuće su motivisali slikara Ljubu Markovića koji je kistom i bojama na svoja platna preneo deo ovog slikovitog podneblja.
On na Savu, zajedno sa sakupljačima drveta, dolazi u rano jutro, sačekujući izlazak Sunca i odsjaj Sunčevih zraka na vodi da bi dan obogatio novim umetničkim delom
Mnogi stanovnici ovog grada prezime zahvaljujući drvetu koji skupe sa Save.
Davna prošlost na požutelim fotografijama
Na nekoliko stotina razglednica i drugih dokumenata, brižljivo sakupljanih više od pola veka, istoričar i hroničar Gradiške Husref Hadžialagić svedoči od životu u ovom gradu tokom nekoliko vekova.
Na prvoj razglednici upućenoj iz Gradiške 1899. godine, pisanoj na nemačkom jeziku a upućena u Budimpeštu, su tri zgrade, Srpska osnovna škola, Zgrada gradske uprave iz turskog doba i austrijska većnica. Sa šetališta na starom keju gde su pristajali brodovi na paru, ispraćani su turisti koji su se vozili za Sisak ili nizvodno prema Beogradu.
To je bio deo originalne ponude za imućnije stanovnike Gradiške o čemu svedoči i razglednica iz 1915. godine.
