Vlasta Velisavljević (90) glumac je otkako zna za sebe. Rođen je 28. jula 1926. u Beogradu, a glumom je počeo da se bavi 1938. u Narodnom pozorištu u Beogradu. U karijeri je ostvario 378 uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Bio je, donedavno, član stalne postavke stare, legendarne predstave „Buba u uhu” koja se na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrala više od 40 godina. I sad u beogradskim pozorištima ima po desetak predstava mesečno!
Diplomirao je glumu na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi čuvenog Mate Miloševića. Počasni je član Narodnog pozorišta u Beogradu, što je posebna čast.
Kako vas je privukla gluma?
Moja prva scena bila je na krovu zgrade u Beogradu, u Kolarčevoj broj 3 kad sam imao 12 godina. Publika je bila odvojena od nas glumaca tepisima na konstrukciji za tresenje tepiha. Ali, nije sve bilo tako prozaično. Imali smo mi i svoje pravo pozorište, „Rodu”, koje je vodila Gita Predić, ćerka čuvenog komediografa Branislava Nušića. To je bio najbezbrižniji deo mog života.
A kad vam je bilo najteže?
Moju karijeru i moj život su, neposredno posle Drugog svetskog rata, u teškim životnim uslovima, ugrozili agenti Udbe.
Da li je u pitanju bila vaša politika?
Smestili su me u zatvor, ne zbog moje politike – već zbog moje etike. Nisam hteo da izdam kuma. Bio je pukovnik JNA, a po nacionalnosti Slovenac. Spremao je, sa kolegama, državni udar. Nije hteo da se odrekne ljubavi prema Sovjetskom Savezu. A kumova žena i moji roditelje su, zbog nas dvojice, bili izbačeni iz stanova.
Koji dokaz su imali protiv vas?
To su bile samo ruske knjige koje sam pozajmljivao od kuma. Na robiji sam bio tri godine. Prvo sam „letovao” na moru, na Golom otoku, a potom sam upućen na „turneju” po drugim zatvorima. U svima su tukli zatvorenike. Kad se islednici umore od tuče pozivali su neke boksere da nas „dovrše”. Najsuroviji udbaši bili su u mom prvom „prihvatilištu”, kod nas, u Beogradu, na Banjici.
Šta je bilo sa kumom, pukovnikom JNA?
Moj kum je, posle pomirenja Tita sa Rusima, preko Albanije pobegao u Rusiju. U stvari pustili su ga da „pobegne”. U Moskvi je završio medicinski fakultet i ostao u Rusiji sa ženom i decom...
Kad i gde ste se vratili glumi?
Kad sam se, posle tri godine robije, dokopao slobode niko nije hteo da me primi u pozorište. Ipak, imao sam sreću da su me prihvatili u Mostaru. Tadašnjeg upravnika mostarskog pozorišta Safeta Čišića pamtiću dok sam živ. Nikad me, za razliku od mnogih, nije gledao kao robijaša već, isključivo, kao glumca pa, potom, i prijatelja. Mostar pamtim i po još jednom posebnom čoveku. Bio je je to Džemal Bijedić, tada visoki partijski funkcioner Bosne i Hercegovine, a sedamdesetih godina predsednik jugoslovenske vlade, s kojim sam se, u Mostaru, družio kao sa najboljim prijateljem, a tu su, uz mene, često bili fudbaleri Veleža.
Koliko sad imate iskrenih prijatelja?
Mnogo. Četvoro, petoro... Moji iskreni prijatelji su svi oni koji su uz mene i kad mi je teško, a meni je život pružio priliku da „testiram” sve ljude koje sam upoznao u raznim prilikama i neprilikama. Naravno, mnogo više imam dobrih poznanika, ali prijateljstvo je nešto drugo. To je odanost i poverenje.
Koji događaj i koje prijatelje posebno pamtite?
Jednu noć i jedno druženje posebno pamtim po strašnom nevremenu kad je u Beogradu zaustavljen ceo saobraćaj i kad je odložena naša predstava. Tada smo Zoran Radmilović, Đuza Stojiljković i ja ostali, do jutra, sami u pozorištu. Dosta smo popili. Svako od nas je imao svoju životnu priču koju je, te noći, svako na svoj način, ispričao otvorenog srca. Baš tako, kao brat bratu. Naravno, sadržaj tih priča je zauvek ostala naša tajna koju sad čuvam samo ja, jer njih više nema.
Ali, nije tajna da ste se tri puta ženili. Zašto?
Mnogo toga u mom životu se događalo i sticajem okolnosti, pa tako i ženidbe. U vreme kad sam bio u zatvoru vlast je naterala moju prvu ženu Žanu da me se odrekne. Ona je to učinila, ali ipak me čekala. Međutim, nisu joj dali da dođe do mene, kao ni meni do nje i naše ćerke Dubravke. Kasnije sam se oženio drugi put, a zatim i treći sa mojom sadašnjom ženom Nadom. Od Dubravke imam unučad Čizu i Merijam.
U kakvim ste odnosima sa svim suprugama?
U više nego odličnim. Kad su se moja prva supruga Žana i ćerka Dubravka odselile u Ameriku, moja sadašnja žena Nada i ja smo se brinuli o Žaninoj majci Desi sve do njene smrti. Kad me je jednom prilikom supruga Nada pitala šta je njoj Žanina majka, baka Desa, ja sam joj rekao: pa, najverovatnije tašta, kao i meni.
Da li ste vi birali žene ili one vas?
One mene. Ali, to nije samo moj slučaj. To je slučaj, uglavnom, sa svim brakovima i svim muško-ženskim odnosima u brakovima, pa i muško-ženskim prijateljstvima. U pitanju je matematika. Žene su, u odnosu na muškarce, u pozitivnom smislu, proračunate. One tako slože sve „kockice” u našem životu da mi, muškarci, imamo utisak da je to naše delo.
Koji odnos imate prema novcu?
U principu nikakav. Nisam kolekcionar novca. Ja ga ne skupljam i ne čuvam. Trošim ga na male radosti, a kad ga imam više onda su i radosti veće.
Kako procenjujete vrednosti ljudi?
Sigurno ne po pričama. Dela su ta koja odslikavaju pravo stanje stvari u svim ljudskim odnosima.
Da li za nečim žalite?
Ne. Uglavnom sam učinio sve što sam želeo. Ali, možda se nisam dovoljno odužio roditeljima, a oni su mi mnogo toga dali, iako je otac bio samo ložač po bolnicama. Žao mi je i ako sam nekoga nesvesno uvredio pa mu se nisam izvinio.
Gluma je za mene velika privilegija
Imate li sada neke planove?
Nemam neke velike planove. Obožavam pozorište, posebno premijere. Radujem se svakoj predstavi. Sad, na primer, uživam u „Hamletu” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Meni je gluma velika čast, velika radost i velika privilegija.
Preuzeto sa politika.rs
