Noamu Čomskom potpuno je svejedno hoćete li ga nazvati anarhistom ili libertarijanskim socijalistom. Tom legendarnom intelektualcu i profesoru emeritusu, zaposlenom na prestižnom američkom univerzitetu MIT, već dugo nije stalo do toga što drugi ljudi o njemu misle.
Čomski je, inače, dete imigranta. Njegovi roditelji preselili su se početkom 20. veka iz Ukrajine u SAD, a njihov sin je postao jedan od danas najpoznatijih živih mislilaca na svetu. Proslavio se zahvaljujući teoriji da se jezik ne usvaja učenjem već da je reč o nečemu što je čoveku urođeno.
Široj javnosti poznat je kao radikalni protivnik američke spoljne politike i kritičar kapitalizma, lobiranja i medija. Nedavno je uglednom nemačkom listu Sud dojče cajtung dao intervju.
U svojoj novoj knjizi, "Ko vlada svetom", Čomski piše o novcu.
"Odgovor na naslov je teško dati. Stvari nisu toliko jednostavne. Međuigra moći i novca mnogo je kompleksnija nego što ljudi misle", objašnjava. Kao primer nudi američku privredu od pre 100 godina, koje je tada bila jača od britanske, francuske i nemačke zajedno, a Amerika je što se tiče moći i uticaja bila irelevantna.
Međutim, na kraju Drugog svetskog rata američka privreda je na globalnom nivou bila najjača. Nakon toga privrede evropskih zemalja, koja su bila razorena ratom, počela su da se oporavljaju. "Azijske zemlje priključile su se tom trendu nešto kasnije. Danas američka privreda čini otprilike 22 posto svetske privrede, ali jesmo li zbog toga izgubili na moći?", kaže Čomski.
Profesor nastavlja kako brojke vode na pogrešne zaključke jer su veliki koncerni na početku neoliberalnog doba, dakle pre 30-ak godina, stvorili svoje nezavisne svemire. "Pogledajte šta se događalo s bankama. One, tokom dugačke faze privrednog rasta u pedesetim i šezdesetim godinama makroekonomski gledano, nisu bile nimalo značajne", objašnjava.
Banke su akumulirale ušteđevine pojedinaca i posuđivale drugim ljudima koji su sebi, na primer, hteli da kupe auto". U vreme Regana i Klintona nastupio je veliki talas liberalizacije kada su banke ubirale 40 odsto svih prihoda što je 2008. rezultiralo finansijskom krizom.
Neoliberalizam je doveo do dramatičnog rasta prihoda poduzeća, a to je rezultovalo dugom fazom relativne ekonomske stabilnosti. "No, to je ujedno za veći deo radničke klase bilo loše vreme jer su njihove realne plate uprkos tom rastu 2007. bile niže nego 1979. godine", kaže Čomski.
Čomski smatra da neoliberalizam nije omogućio investicije koja bez deregulacije ne bi bile moguće, kao što su investicije u informacione tehnologije. "Žao mi je. Ali, nije tačno da bez neoliberalizma danas možda ne bi bilo pametnih telefona. Obično je država bila ta koja je imala interes u tehnologijama i to iz vojnih i industrijsko-političkih razloga.
Recimo, mnoge su se stvari istraživale ovde, na MIT-u, a ne u Silikonskoj dolini i to zahvaljujući novcu ministarstva obrane", kaže Noam Čomski. Smatra da bi društvu, koje plaća razvoj, trebao pripasti profit. "No, mi umesto toga sklapamo ugovore o slobodnoj trgovini u kojima države još dodatno štite interese velikih farmaceutskih, elektroničkih i medijskih koncerna".
Osvrnuo se i na poslovanje velikih farmaceutskih kompanije koje, kako kaže, promene nekoliko molekula u svojim lekovima i onda ulažu veliki novac u marketing kako bi te nove lekove mogli i prodati. "Sve što velike firme poput Novartisa i Pfizera moraju da urade je da potraže najlukrativnije ideje i prisvoje ih. Da to radi država sama troškovi zdravstva u Americi bili bi znatno niži" objašnjava.
Čomski je komentarisao američkog predsedničkoga kandidata Donalda Trampa. "Imaju li Amerikanci drugi izbor? Dve velike američke stranke ignorišu radničku klasu već više od 40 godina. Zbog toga su se radnici sada okrenuli protiv čitavog sistema i slede čoveka kao što je Tramp. On se barem pravi da mu je stalo do njihovih interesa", kaže.
Komentarisao je kako će se Trampova eventualna pobeda na predsedničkim izborima odraziti na svet. "Prisetimo se dvaju pitanja koja su odlučujuća za preživljavanje svih ljudi: klimatske promene i atomsko oružje". Što se klime tiče, Čomski smatra kako Tramp ide u potpuno pogrešnom smeru sa svojim istrajavanjem na povratku fosilnim gorivima, iako više nemamo mnogo vremena za promenu smera, kaže.
Što se pak tiče atomskog oružja, Čomski smatra kako nekom ignoratnom megalomanu nikako ne bi trebalo dati mogućnost da raznese svet. Čomski tvrdi kako ove dve značajne teme u kampanji nisu bile dovoljno prisutne. "Da, zbog toga što mediji umesto sadržaja preferiraju Trampove svađe s nekom misicom. To je prava prevara čitaoca i gledaoca".
Na prvi pogled čini se da se u Americi danas živi bolje nego pre pola veka, ali Čomski smatra kako to nije realan pokazatelj napretka. "Naravno da je ljudima danas bolje nego što im je bilo u kamenom dobu, a bolje im je i nego što im je bilo u 19. veku. I da, konjska govna više ne stoje na putevima jer danas vozimo automobile. Ali to nije nikakvo merilo", kaže.
Minimalna plata je početkom sedamdesetih godina rasla razmerno s rastom produktivnosti, a onda su se te dve stvari razdvojile. Da se onakav razvoj nastavio, onda minimalna naknada danas ne bi iznosila 7,25 dolara po satu, nego otprilike 20 dolara po satu.
Čomski tvrdi da su ljudi izgubili poverenje u tradicionalne institucije, kao što su vlada, parlament, stranke, preduzeće, mediji i Crkva. "Ljudi danas sve te institucije mrze. Ne mogu vam reći kuda to vodi. Znate, ja se još uvek sećam da sam kao dete na radiju slušao Hitlerove govore.
Nisam razumeo jezik, ali sam razumeo poruku. Kad danas pogledam što se događa u Nemačkoj i Austriji nisam baš najsretniji". Ponovno je komentarisao zbog čega redovni kritikuje medije. "Nisam govorio da su mediji grozni, ali ne funkcioniše način na koji mediji biraju vesti. Ali, to i dalje ne znači da ja neću svako jutro pročitati najvažnije vesti", kaže.
Na kraju razgovora Čomski objašnjava kako anarhisti mogu doprineti poboljšanju sveta. "Važno je propitivati autoritet. Svaka institucija mora biti opravdana. Ako nema opravdanja za njeno postojanje, ta se institucija mora ukinuti", završava.
