Ne znam samo zašto se prva polovina dnevnika ili centralno-informativnih emisija ne zove Nekultura ili Iz nekulture (zbog divote od rečnika kojim nas zasipaju) da bismo zašli, onda, u kulturu i kulturna zbivanja. Kojih je sve manje. Međutim, biće koncertna dvorana tik uz novu zgradu televizije, pa će nam valjda biti ojačan taj kulturni sadržaj koji se nalazi tik uz nekulturni sadržaj Kompleksa. Samo malo dalje, Borčev stadion, što mislim da je baš dobro i da treba tako da ostane upravo zbog kuturno-nekulturnih sadržaja. Doduše, neće se potrošiti onih 50 miliona i 610 hiljada eura (precizno najavljeno, kako to samo naša vlast može da izračuna!) na novi stadion (za šta rekoše januara prošle godine da je i projekat urađen), ali hoće 5,9 miliona KM za rekonstrukciju. I ponavljam da je baš dobro da je tik uz televiziju, kancelarije vlasti, a nije daleko ni od Skupštine. U Skupštini je jedna arena, ovo bi mogla da bude druga. Borik ostaje kao rezervna varijanta u zimskim uslovima. Dakle, u zgradi Skupštine sportske i okretne igre među poslanicima i ponekad pred kamerama. Razlika između toga i cirkusa je što je cirkus pokretan i što se smeješ glavnim akterima za samo nekoliko maraka, a ovi iz Skupštine ti se smeju za više hiljada maraka.
Na Borčevom stadionu bi, mimo redovnih utakmica, mogli organizovati bacanje građanstva pred vlast, klanjanje svevišnjima, borbu jedni protiv drugih, a sve uz VIP publiku, bezbedno zaštićenu Kompleksom. Cezar se može oglasiti sa Vidikovca i otpozdraviti masi. U nepovoljnim vremenskim uslovima, tu je Borik ,dok se ne izgradi ta koncertna dvorana uz zgradu PTPC-a , gde će pohrliti publika željna kulture, kao onomad na koncert Lenija Kravica. Severinin koncert nije bio, a kada će, ne zna se. Malobrojni koji su izvadili 25 KM za ulaznicu, još čekaju da vide da li su im te pare prosto maznute ili će kulturna poslenica Severina ipak doći. Ma, gde god okom, neke igre i kultura! Za sada nema potreba za neko novo blefiranje BLIF-a, jer idu izbori, pa će teatar gostovati u svakom mestu, a i pod šatrama. Sa pevanjem i zapevanjem sve do kukanja i naricanja.
Dakle, krajnje nekulturno kulturno ili kulturno nekulturno. Zavisi kad ste akter, a kada publika. Pored filma, cirkusa, pozorišta, pevanja i zapevanja, tu je i knjiga. Pojavilo se i epohalno izdanje pod nazivom Tako sam govorio, autora Milorada Dodika. Prvi tom ima 405 strana, a drugi 396. Izdavač je Srpsko kulturno udruženje Centar za kulturu Banja Luka, čiji je glavni i odgovorni urednik Sreten Vujković. Recenzenti su prof. dr Risto Tubić (filozof), prof. dr Radoslav Đokić (estetičar) i prof. dr Miloš Kovačević (lingvista). Profesor dr. Radoslav Đokić, recimo, o narečenom delu kaže i ovo:” …Reč je o govoru autentičnosti adornovskog tipa…”. Da je autentičan govor, znali smo i bez profesora Đokića. Samo nismo znali da je adornovskog tipa. Poglavlja ovog dela bez premca imaju naslove poput ovih: Istina, Mi put svoj znamo, Treba nam pobjeda, SNSD vodi u pobjedu demokratije i mirnog života, Činimo sve da Hercegovina osjeti dobrobit pobjede SNSD-a, Nama pripada budućnost, Na Laušu stranka pada ili prolazi u budućnosti, Uvjeren sam u bolji život Srebrenice, Ili partneri ili nema priče, itd. Nije potrebno isticati da će se prodavati kao alva, po principu multilevel marketinga. Recimo, potencijalni kandidati organizuju prezentaciju, pa ko kupi dva kompleta, odmah dobija bonus i penje se na piramidi multilevela.
O javnim preduzećima, potencijalnim učesnicima na tenderima (kad ih ima) da ne govorim! Kako se ovo delo već pojavilo u univerzitetskim bibliotekama, studenti imaju šansu da prolaznu ocenu na ispitu dobiju stavljanjem na uvid potvrde (potvrda mora glasiti na donosioca, da ne bi bilo preprodaje u pola cene, ne daj Bože!) da su delo kupili. Ništa drugačije od onoga kad moraju da kupuju skripte ili knjige svojih profesora, jer bez toga nema šestice ni u ludilu.
Nemoj posle neko da kaže da svekolikom pučanstvu nisu ponuđeni raznoliki (ne)kulturni sadržaji i da će nam stanovništvo sedeti u dosadi!
Nema da se dosađuje. Kad ne juri u potrazi za poslom i rasprodajama, na glasanje ili referendum, eto široke lepeze sadržaja da im popuni životnu prazninu. Uz obavezne mitinge, kao privremeni i povremeni sadržaj, te moguće štrajkove, tek toliko da se kaže da nam je živa radnička klasa, više kao spomenik kulture, a manje kao akter.
