“Strašno je lako upasti u životni šablon koji vam diktira šta sledeće treba da uradite, na primer da kupite kuću ili automobil, ali možda i ne mora da bude tako,” kaže Bihan. Da tako ne bi i bilo, ona i njen muž odlučili su da iskoče iz šablona i otisnu se na putovanje oko sveta. Do sada su videli više od 30 zemalja i plovili svakim svetskim okeanom. To je i bilo putovanje samospoznaje, ispunjeno bezbrojnim izazovima, koji su učvrstili njihove porodične veze.
Bihan kaže da joj je glavna briga bila da li će se njena deca navići na ovakav život i da li će im on prijati. Već decenijama postoji zajednica poznata kao deca treće kulture, koj pripadaju osobe koje su provele značajan deo svojih godina razvoja izvan kulture svojih roditelja. Najčešće, to su deca diplomata ili ljudi koji rade u inostranstvu. Neke studije su pokazale da deca treće kulture imaju viši nivo “kulturne inteligencije”, tj. sposobnosti da se snalaze u različitim kulturama. Takođe, ona mnogo češće završavaju fakultet.
Svaka nova zemlja koju posete predstavlja potpuno nepoznatu sredinu, što od porodice zahteva da se uklope u novu kulturu, novi jezik, novi mentalitet. Ta prilagodljivost je za decu veoma korisna osobina. Najal, najstariji sin, koji sada ima 17 godina kaže da smatra da ne bi bio ovoliko i zreo i pun samopouzdanja da je odrastao na kopnu.
Gifordovi kažu da su njihova deca stekla mnoge veštine koje će im pomoći u životu. Recimo, usavršila su sklapanje prijateljstava, budući da svako malo dolaze u novu sredinu i počinju ispočetka. Za dugotrajnija prijateljstva, tu su deca drugih kruzera sa kojima im se povremeno ukrštaju putevi. Kažu da često svoju decu pitaju ne bi li se vratila u SAD, ali deci se ipak više sviđa ovakav život.
Naravno, od nečega mora da se živi, pa Gifordovi često rade ili sa broda, ili dok su ukotvljeni u neku luku. “Ljudi misle da smo bogati kad možemo ovako da živimo, ali smo zapravo često ispod granice siromaštva,” kažu oni. Da bi sastavili kraj sa krajem, Bihan piše za magazine, a Džejmi, koji je po profesiji brodograditelj, radi na nekoliko projekata kao savetnik. Uspevaju da žive sa oko 25.000 $ godišnje, bez ikakve dugoročne sigurnosti u pogledu prihoda.
Na ovaj način života nisu prešli impulsivno. Počeli su da planiraju 2002. godine, što znači da su krenuli da štede i da se obučavaju veštinama koje su im potrebne na brodu. Sačekali su i da deca budu dovoljno velika da mogu da razumeju odgovornosti i opasnosti života na moru. Najmlađe dete, ćerka Merijen, imala je četiri godine kada su se otisnuli. Ona se ni ne seća života na kopnu.
Napustili su Sijetl 2008. godine, prodavši večinu svojih stvari i stavljajući kuću na prodaju. Međutim, finansijska kriza oborila je cene nekretnina tako da su na kraju morali da počnu da izdaju kuću samo da bi pokrivali hipoteku.
Dok su planirali svoju veliku životnu avanturu, Gifordovi su morali da istrpe neodobravanje i zabrinutost familije i prijatelja, što im je često ulivalo sumnje i nesigurnost, ali su s vremenom shvatili da su doneli pravu odluku, bez obzira na mišljenja drugih.
Brod su kupili 2007 godine i nazvali ga Totem. Oboje roditelja već su imali iskustva sa jedrenjem, ali ipak su im meseci trebali da se svi dovoljno izvešte kako bi mogli da isplove.
Tokom plovidbi, Bihan i Džejmi podučavali su svoje troje dece, a težište školovanja stavili su na lekcije iz preživljavanja. Standardni školski plan i program jednostavno nije bio u skladu sa životom koji su njihova deca sada vodila. Zato su napravili svoj program, konsultujući i druge roditelje kruzere. Što se čitanja tiče, tu nisu imali puno posla – njihova deca ionako mnogo čitaju jer – šta bi drugo radila na dugim plovidbama? Da ne bi vukli mnogo knjiga, čitaju uglavnom preko Kindla (elektronski čitač). Internet na plovidbama imaju samo za potrebe skidanja tekstualnih imejlova, pa su umesto Gugla i Vikipedije deca rasla uz stare dobre štampane enciklopedije. “Deca bi potražila jedno, pa bi prešla na drugo, i tako su zapravo mnogo toga naučila,” kaže Džejmi.
Već prvih godina putovanja, porodica je uvidela koliko je stvaran svet bolja učionica od one tradicionalne u četiri zida. U Fancuskoj Polineziji, na brodu su ugostili naučnike koji su njihovu decu podučavali marinskoj biologiji. Nema tog udžbenika koji može da se meri sa pravim koralnim grebenom.
U svakoj novoj zemlji, porodica pokušava da nauči jezik. Ovladali su španskim i snalaze se na još nekoliko jezika. U Indoneziji su proveli šest meseci pa su prilično dobro savladali i indonežanski.
Jednako vredne lekcije naučili su i iz ekologije, uverivši se svojim očima u to koliko ljudi ugrožavaju planetu. Neke od obasti koje su posetili su praktično pretvorene u deponije. U Jugoistočnoj Aziji viđali su mesta koja su toliko zatrpana otpadom i kanalizacijom da su okeani ostali potpuno bez života.
Mnogo toga naučili su i iz teških trenutaka. U Dominikanskoj Republici, deca su se našla samo na korak od tuče oko droge u kojoj su sevale mačete. Upadali su u oluje, trovali se lokalnom hranom… Bilo je i momenata kada bi i jedni drugima postali nepodnošljivi. Takve situacije su retke, a obično se rešavaju tako što član porodice može da napusti brod i vesla u kajaku ili ode na plažu. “Imamo baš veliko dvorište,” šali se Džejmi.
Najveći problem je nedostatak sigurnosti. “Na kopnu samo okrenete hitnu službu, ali kad ste na sredini okeana, pomoć može da stigne tek za nekoliko dana,” kaže on. To je ono što zapanjuje neke njihove prijatelje koji praktikuju “helikopter roditeljstvo” i čija deca žive potpuno isplaniranim i nadziranim životom ispunjenim školskim i vanškolskim aktivnostima.
Osim što ih je zbližilo kao porodicu, ovo životno iskustvo bilo je jedna velika škola. Bihan je svoje novo znanje iskoristila da napiše knjigu, zajedno sa još dvoje roditelja kruzera. Njihov cilj je da upoznaju i informišu druge ljude koji razmišljaju da učine isto. To nije život za svakog, kažu oni, ali za one koji veruju da im svet nudi mnogo bogatije iskustvo nego što to pružaju kancelarisjki posao i porodična kuća, koristi su nesamerljive.
Nakon osam godina krstarenja svetom, porodica Giford nema nameru da stane. U Avgustu su doplovili u Konektikat da posete Džejmijevu bolesnu tetku, i vide svoje najbliže. Najstari sin je podneo prijavu za upis na fakultet.
Početkom oktobra, opet su isplovili. Nakon porodičnog glasanja, odlučili su da se upute na Bahame, a gde će zatim – još nisu sigurni. Pred njima je otvoren horizont.
Prevela: Jovana Papan, Detinjarije.com
Izvor: Quartz
