Istina je da mrmoti nisu nikakvi meteorolozi a Panksatoni Fil, kakvo ime
tradicionalno nosi ovaj primerak, pogodi prognozu u samo 39 odsto
slučajeva. Kako je onda ta čudna tradicija uopšte nastala?
Naime, kalendarski smo tačno na pola puta između zimske kratkodnevice i
prolećne ravnodnevice, a pagani su taj period slavili festivalom
svetlosti kojim su prizivali dolazak proleća. Srednjevekovni hrišćani su
modifikovali festival i delili sveće međusobno, a u ovom periodu
obeležavali su 40 dana posle Božića i kraj perioda u kom je po
jevrejskoj tradiciji majka (u ovom slučaju Bogorodica) nečista nakon
porođaja. Njoj je posle ovog perioda ponovo dozvoljen ulazak u hram, pa
se 2. februar (u pravoslavnoj tradiciji koja se zasniva na upotrebi
julijanskog kalendara, reč je o Sretenju, koje se obeležava 15.
februara) smatra danom kad je mladi Isus prvi put ušao u hram.
Uz sve to, Evropljani su pratili šemu hibernacije životinja, kako bi
predviđali vreme. Neki su pratili ponašanje medveda (što je slučaj i u
Srbiji, gde se 15. februara čeka izlazak mečke Božane), neki jazavaca
(Englezi), a neki mrmota.
Nemci, koji su posmatrali izlazak
jazavaca iz zimskog sna, doneli su običaj ove vremenske prognoze u SAD, a
pensilvanijski potomci Holanđana zamenili su ih mrmotima, verovatno
zato što su te životinje bile vrlo rasprostranjene na ovom području.
Praćenje izlaska mrmota Panksatoni Fila postalo je društveni događaj
1887. i od tada su mnogi pronašli svoje maskote za dočekivanje proleća.
Međutim, ono što je Dan mrmota učinilo svetski popularim je istoimeni film sa Bilom Marejem u glavnoj ulozi:
