Prestao sam da čitam novine. Jedino bacim oko u prolazu na naslovne strave. Ne znam koliko će to još da me drži. Hoću da usporim vreme,da sačuvam sebe da bih mogao da služim onom do sebe. To nije žrtva, to je cena mog života. Ja sam dobrovoljac u službi slobode.
Ono najbolje u nama dolazi u sukob sa okolinom da bi dokazalo svoju vrednost. To je naš napor da nas ne zgazi čopor koji ne gleda ispred sebe kuda ide. Nameće nam se istrošenost i ishlapelost ideja koje umiru i vuku nas za sobom. Život se ukalupljuje i uglupljuje, nestaje elana i poleta, a bez toga nema dometa. Gde je životna inspiracija. Napor ima smisla samo ako ima cilj.
Ovih dana opet živimo između pojeftinjenja i poskupljenja. Život je dobio potrošačku korpu od sopstvene vlasti. Gas i telefon. Nova poskupljenja moraju se prihvatiti, naređenja bez pogovora moraju se izvršiti. Gasom će usmrtiti naše impulse. Grejaćemo se svi zajedno u jednoj prostoriji sedeći i ćuteći, a neko će da škrguće zubima da nebi cvokotao. Pazićemo koga zovemo da mu kažemo kako nam je.
Neko odiše neskrivenim lopovlukom dok maržom kao mrežom od bednog uzima sve više. Umesto da narod izađe na ulice i da se pobuni,on je isključen iz svakog odlučivanja o onom što ga se tiče. Negde po strani, u apatiji trune.
Gde su ta osnovna životna prava. Demorališuće stanje stvari od ljudi robove pravi. Lišava nas lične hrabrosti u ostvarivanju naših osnovnih vrednosti. Čovek onda pokušava da živi bez odgovora o ključnim pitanjima koja se tiču njega. Gde je on u svemu tome i da li je ikom važan? Manjina deli višak između sebe smejući se ostalima. Kada pitaš ljude zašto ćute, da li znaju šta im se dešava,kažu da nemaju više snage,da im je potrošena energija i da su im rane još uvek ljute zbog izneverenih nadanja u one kojima su verovali. Kao da neznaju da je autoritet uvek isti,samo mu se menja ime i firma. Autoritet uvek traži da se bez pogovora obožava, uljuljkan, počinje da liči na prethodnika, pokazujući monopol na život svojih građana. Svaka vlast jede ljude u slast, dok mljacka deli se packa onom ko je gleda. A narod čeka da mu se skine povodac s vrata, da sjašu sa njegovih leđa, da ga neko digne iz blata, da ga niko ne vređa. Čeka na nekog drugog umesto sam da stane na svoje noge i pokaže svoju zrelost i snagu. Mi smo krpe od ljudi i tako će istorija o nama da sudi. Stalno plaćamo nečije bolesne ambicije, služimo da se namire kompromisi do fotelja, mi smo uvučeni u ostvarenje tuđih želja.
I gde smo sad? Negde izgubljeni na putu do sopstvene normale. Lepota, sreća, zadovoljstvo života, gde su nestali? Prodati smo u bescenje tehnološkoj prolaznosti čiji je moto: „Služi gazdu, a na sebe zaboravi”. Vrata su nam otvorena, imanje nam nije ograđeno, po njemu lutamo neznani sami sebi. Ostaje nam samo poniženje i osveta. A znamo da strast usporava duhovni rast. Ovozemaljski život je kvalifikacija za nebo.
Mi smo taoci naše jadne i bedne stvarnosti. Život nam se odvija između dve vatre, ne dozvolimo sopstvenom kukavičluku da nas satre.
Ua, država!
Ua, svi mi koji tražimo da živimo malo kao ljudi!
