Igor Štiks: Ne znamo kako će nam generacije suditi

INTERVJU

Igor Štiks: Ne znamo kako će nam generacije suditi

Piše: Jelena Pavlović

Igor Štiks, književnik, društveni aktivista i naučni saradnik Univerziteta u Edinburgu, najpoznatiji je po romanima „Dvorac u Romagni“ i „Elijahova stolica“ prevedenih na petnaest jezika.

Sa Srećkom Horvatom uredio je zbornik „Dobrodošli u pustinju postsocijalizma“, a londonski Bloomsbury objavio je njegovu studiju “Nations and Citizens in Yugoslavia and the Post-Yugoslav States: One Hundred Years of Citizenship” koja se pojavila u hrvatskom izdanju pod naslovom “Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj: jedna povijest Jugoslavije i postjugoslavenskih država” (Fraktura, 2016).

U njoj u najvećoj meri propituje pravo pojedinca i njegovu ulogu unutar države, dok u drami “Brašno u venama” govori o emocionalnom i ideološkom generacijskom jazu i neizbežnim suočavanjem sa prošlošću kao itekako bitnim segmentom budućeg života. Motive je, kako kaže, nalazio za vreme boravka u Čikagu, gde se sretao sa dubokim generacijskim nerazumevanjem među porodicama našeg porekla jer, kako je, govoreći o drami rekao, moramo naučiti da uhvatimo bumerang prošlosti pre nego nas što ponovo povredi, ne da bismo ga odbacili i zaboravili, već da bismo sprečili da nam osakati budućnost.

Poigravajući se sa žanrovima, obreo se i u poeziji sa “Povijesti poplave”, zbirkom koja i dalje nosi njegov glas i svedoči o njegovom životu, kako kaže, koji se danas odvija u i dalje brzim, ali nešto manje burnim rukavcima.

Kako je u jednom razgovoru rekao, analizirajući aktuelne političke prilike, dobro je da smo izgubili iluzije, jer iz te pozicije možemo ozbiljnije da se bavimo vlastitim stanjem, a pre svega pitanjem kako smo se tu našli.

Književnost je za vas imala spoznajnu funkciju kada ste, kao dečak, otkrili knjige, a pišući različite tekstove, kako ste rekli, shvatili ste da književnost ipak ne može da da odgovore na pitanja koja vas muče. Jeste li tu potragu uspeli da nadomestite akademskim radom?

Bilo koja forma koju odaberemo ostavlja frustraciju da ne odgovara u potpunosti bogatstvu naših razmišljanja ili pristupa određenim temama i problemima. Forme i jesu tu da bismo se s njima igrali i da bismo brusili ono što nas muči u njihovim okvirima, a imajući iskustva sa raznim formama, mogu reći da taj trenutak frustracije uvek ostaje. U tom smislu, i moja tadašnja izjava proizilazi iz osećaja da književnost daje izrazito duboke uvide u našu egzistenciju i u konkretnu realnost u kojoj se ta egzistencija odvija, ali mi je akademski diskurs bio ipak potreban da bih argumetovano prišao nekim temama iz te realnosti. Moja knjiga “Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj” jeste dala odgovore na temeljna pitanja naše istorije i toga ko smo mi, odgovore na vizije i razočaranja, na motore sukoba unutar i između političkih zajednica, ali me je i vratila trenutku frustracije, odnosno činjenici da nam akademski diskurs nikada ne može u potpunosti prikazati kompleksnost individualnih situacija onako kako to može samo književnost.

Igrali ste se sa formama i kada ste pribegli pisanju poezije. Sami ste rekli da ste bili iznenađeni što ste uopšte počeli pisati poeziju jer se nikada niste ni smatrali pesnikom. Kako se dogodilo da niste nikako drugačije, osim poezijom, uspeli da izrazite to što ste želeli u zbirci “Povijest poplave”?

Mogao bih reći da mi se poezija dogodila i da je onda nestala. U tom trenutku kada se dogodila uistinu je omogućavala formu kroz koju će progovoriti sve ono, iako nekoherentno, haotično i kontradiktorno, što me je tada, u jednom vrlo važnom periodu života u Čikagu, opterećivalo. Svu kreativnost koja se nije mogla izraziti ni kroz roman, ni esej, niti je mogla postati akademski rad, morao sam na neki način izbaciti na papir. Tu me je poezija spasila. Na neki način to je moja najintimnija knjiga, a intimnost sam sakrio iza bujice reči. Sam naslov govori o povijesti jedne poplave, nepogode koja me je na neki način stvorila i koja me i dalje nosi kroz još uvek brze, ali nešto manje burne rukavce. Da mi se poezija nije dogodila, ne bih verovao da je moguće da ću ikad korisititi tu formu koja deluje tako prirodno i pristupačno, a zapravo je vrlo riskantna.

U kojoj meri su se vaša književna i akademska karijera sukobljavale?

Ostaje mi nada da su to komplementarne intelektualne aktivnosti, iako je bavljenje njima istovremeno izrazito teško, a segmentiranje života deluje pomalo šizofreno. Čini mi se da ja tu nemam mnogo izbora, jer je takav prosto bio moj književni i intelektualni put. To ne znači da sutra neće biti neke nove forme izražavanja ili u najgorem slučaju tišine, kada više neću imati šta reći ili ono što ću želeti reći neće moći naći svoj oblik. Glas teži tome da se čuje, ali život nosi i neke nove stvari sa kojima se moramo suočiti kao i okolnosti koje se rapidno menjaju. Recimo, jedna od stvari koja se meni nedavno dogodila je potomstvo. To pred vas postavlja čitav niz moralnih i političkih pitanja o tome kako ćete odgojiti novu generaciju, a nužno utiče i na vaša promišljanja i stvaralaštvo.

Na neke od tema odlučio si se progovoriti i kroz dramski tekst. U svom dramskom stvaralaštvu minimalizuješ, iako važiš za autora bogatog jezika, čulnosti, opisa. Da li je struktura naučnih radova uticala u nekoj meri na takav dramski književni izraz?

Otkrio sam da je moguće govoriti i scenski, i to na vrlo neobične načine. Tako se vraćam na početnu poziciju ovog razgovora. Ako govorimo o problemima forme, moram progovoriti o onome šta mi je teatar otkrio i to zahvaljujući scenskoj adaptaciji mog romana “Elijahova stolica”. Drame su moj pokušaj da ovladam i tim jezikom, da iskoristim njegove potencijale, da se uhvatim u koštac sa onim što pozorišna predstava jeste, a to je “sada i ovde” sa publikom. Možda otud svedenost u dijalogu, ali ta svedenost je i otvorila vrata ekspresiji, igri, režiji – dakle, svim onim elementima koji će preneti priču.

Boris Liješević odlično je, čini se, preneo priču. 2015. na scenu Sarajevskog ratnog teatra postavio je tvoj prvi dramski tekst “Brašno u venama”, koji je na međunarodnom festivalu MESS i na Festivalu kazališta BiH dobio nagradu za najbolji tekst, dok je u beogradskom Jugoslovenskom dramskom pozorištu upravo predstava “Elijahova stolica”, takođe u njegovoj režiji, osvojila Grand Prix BITEF-a 2011. Kako ste se vas dvojica prepoznali?

Sve je počelo tako što je Borisova majka čitala “Elijahovu stolicu”, rekavši tada Borisu da obavezno pročita taj roman, što je on zanemario na neko vreme, ali ju je onda poslušao i shvatio da želi da napravi dramu. Sreli smo se u Sarajevu prvi put 2009. godine i, već posle nekoliko sati razgovora, bilo mi je jasno da je to čovek velike umetničke imaginacije i autonomije koji će mom tekstu dati novi život. Rado sam mu predao u ruke taj romaneskni materijal i ni publika ni ja se nismo razočarali. Sa Borisom delim posebnu vrstu inspiracije i izrazito kreativan zajednički rad. Ukratko, kada nađete svog čoveka, nema razloga da tražite dalje.

Da li je u planu adaptacija neke nove drame ?

Da, novu dramu „Zrenjanin“ radimo u istoimenom gradu, a njenu okosnicu čini lik radnika po imenu Zrenjanin koji je neka vrsta postsocijalističkog Hamleta koji će u jednom trenutku progledati i morati da se suoči sa pitanjima ko je ovde uzurpator i šta nam to govore duhovi otaca kojih više nema, uključujući ideale za koje su se nekada borili, kao i kako delovati u ovakvom svetu koji nam je nametnut, bilo zato što smo bili premladi da bilo šta menjamo ili nam je prosto faktorima, koji su bili i jesu, izvan naše kontrole.

Kada govorimo o mladima i onome šta oni mogu da promene, u kojoj meri su oni, konkretno studenti, boreći se za svoja prava, svesni neophodne sistemske promene, a ne pukog zadovoljavanja samo određenih zahteva?

Postoji izraziti potencijal, ali i simbolički kapital studentske populacije. Možemo sasvim jasno reći da je nova levica krenula i razvijala se preko studentskih protesta i okupacija univerziteta, od Zagreba i Beograda, preko Ljubljane, do Skoplja. Iskustvo iz svih postjugoslovenskih zemalja nam govori da, sa jedne strane, imamo vrlo prosvećene progresivne studente, a, sa druge, imamo situaciju u kojoj su, često konzervativne, nacionalističke, reakcionarne studentske organizacije samo filijale vladajućih partija. Studenti su se ipak pojavili kao nosioci emancipatornog potencijala i upravo oni vrše demokratske inovacije u relativno zaštićenom prostoru univerziteta. Time su doveli u pitanje neoliberalnu demokratiju čime su nužno morali skočiti i u pitanje društveno-ekonomskog sistema, te u kritiku kapitalizma. Potencijal, naravno, postoji, ali nemojmo biti razočarani kada se plenum završi. On nužno ima svoj rok trajanja i mnogo je važnije da li je uspeo da stvori subjekte koji će biti nosioci nekih fundamentalnih promena, odnosno vizija jednog drugačijeg društva. Da li će ikada nama, odnosno, njima biti pružena prilika da realizujemo neke od svojih ideala, ostaje goruće političko pitanje, pitanje konkretnih borbi koje nikada nisu tako lepe kao naši ideali.

U tvojoj drami „Brašno u venama“ postoji predstavnik koji i dalje veruje u ideal, iako je svedočio rušenju sistema koji je sam gradio. Interesantan je dijalog između sina i oca u vidu vrlo tipične generacijske rasprave o socijalizmu i kapitalizmu.

Za razliku od zapadnih kapitalističkih društava, ova naša društva, nastala na ruševinama socijalizma, pokazuju vrlo kompleksne generacijske odnose. Dok su na Zapadu mladi često radikalni i revolucionarni borci protiv očeva koji su na neki način nosioci sistema, u našem sistemu neki stariji su, bili i ostali, verniji idealima revolucije ili stvaranju boljeg društva, u našem slučaju kroz jugoslovensko samoupravljanje. Očevi i djedovi sa te revolucionarne i emancipatorne strane (ne i oni koji su im se suprostavljali) su na koncu poraženi. Tako je otac u “Brašnu u venama” neko ko jeste gradio sistem i video njegovo uništenje, i, neko ko, iako postavši žrtva tog sloma, i dalje veruje u te ideale, čudeći se današnjem svetu. Otac je neko ko je izrastao iz rata, kome su oca ubili samo zbog porekla, neko ko je video rušenje jednog sveta i želeo graditi onaj u kome to više nikada neće biti moguće. Sa druge strane, njegov sin odrastao je u onim dobrim danima socijalizma i spram tog sistema razvio ironijsku i kritičku distancu smatrajući, kao mnogi osamdesetih, da je potrebno samo rešiti se samoupravljanja i jednopartijskog sistema i da ćemo konačno biti kao zapad. Pripadnici te generacije o kojima govorim u mojoj drami su u najboljem slučaju bili anarhični, a u najgorem su završili u nacionalizmu.

“Brašno u venama” prošlo je čitav region. Na čijoj je strani publika, na očevoj ili sinovljevoj?

Upravo zbog prepoznavanja u ovoj priči “Brašno u venama” je i nailazilo na izrazito oduševljenje publike. Sasvim je jasno, u ideološkom smislu, da je, kuda god išli, publika bila na strani onih koji su možda tada bili u krivu, ali su bar imali dobre namere. Retko će se naći neko ko će hvaliti kapitalizam, osim ako od njega ne živi zaista dobro ili ako neoliberalizam ne uzima kao ideološku pozu. Odnos publike prema nečemu što je nestalo, prema razočaranjima i obećanjima koje su nosili i socijalizam i kapitalizam, itekako se prepoznaje u drami jer njeni likovi, kao i mnogi među nama, žrtve su tih promena.

U svojim knjigama često se bavite pitanjem potrage identiteta. Da li je Balkan osuđen na večito kolektivističko čitanje identiteta, kroz religijske, etno-nacionalne ili druge pripadnosti?

Same politike identiteta su nam nametnute od vrlo konkretnih desnih, konzervativnih i nacionalističkih političkih snaga čija se ”agenda” spojila s vremenom identitetskih politika u svetu. Kao takve, te politike stvaraju političke subjekte koji se bore za prevlast nad resursima, društvenim i materijalnim, i vidimo da se ta matrica identitarnih politika, svedenih uglavnom na etnicitet, kulturu i religiju, ne zaustavlja. Naravno, ja dolazim iz tradicije u kojoj to nisu bili fundamentalni principi političkog organizovanja već je to upravo bila želja i žudnja za besklasnim društvom. Taj princip je potpuno drugačije organizovao delovanje ljudi u svetu, njihovo mesto u svetu, njihove poglede na to šta svet zapravo jeste, njihovo pripadanje univerzalnoj ljudskoj zajednici i njihovu borbu na sasvim drugačijim osnovama nego što su to nacionalističke i religijske mobilizacije.

Koliki je uticaj medija i intelektualne elite u pitanju da li je važno biti deo nacije?

Radeći na knjizi o državljanstvu bavio sam se upravo pitanjima o tome kako se ideja o tome šta je politička zajednica menjala. To što smo danas dovedeni u situaciju u kojoj nam je ideja etnonacionalne zajednice nametnuta kao primarna, rezultat je, ponavljam, jednog konkretnog političkog procesa, a ne sudbine. Moramo imati istorijsku svest da to nije oduvek bilo tako i da su se različite političke vizije sukobljavale i pre nastanka Jugoslavije, i za vreme njene dve inkarnacije, i da je na koncu jedan određeni scenario odneo pobedu. Njegove rezultate znamo – podela teritorija, etničko čišćenje, stvaranje homogenih nacionalnih grupa predstavljenih kao jedinih mogućih i prirodnih, iz čega se neminovno izvlači zaključak da su te grupe, bile i jesu, u stalnom sukobu koji se onda konstantno podgreva. Politika se tako redukuje na borbu potiv ”drugih” izvan same zajednice i onih ”drugih” i drugačijih unutar zajednice, bilo da su etnički nečisti, bilo da su levičarske kosmopolite, bilo da su ”lude žene” koje traže neka svoja prava itd.

Imamo li mi uopšte, u potrebi za „raščišćavanjem“, mogućnosti da se ikada rešimo nasleđa koje vučemo iz ratova i da odgovorimo na pitanje „Tko ste to vi?“ koje i postavljate u svojim knjigama? Hoćemo li uvek biti opterećeni potragom za identitetom?

Kao što kaže Marks, nasleđe prošlih generacija pritiska nas kao mora. Propali socijalizam stoji kao ogroman teret nad pokretima, organizacijama i pojedincima koji čine novu levicu.

Zašto se neki ljudi koji su de fakto levičari nikada ne bi izjasnili tako, odnosno ne bi upotrebili tu reč konkretno?

Ja stalno srećem ljude koji intimno dele levičarske ideale, ali se ne žele tako izjašnjavati. U Srbiji je to nasleđe devedesetih i to mogu razumeti. U nekim drugim sredinama je razlog delegitimizacija levih ideala koja se desila posvuda nakon 1989, pa se društvena utopija vidi kao nešto što pripada istoriji. Raduje me ipak da postoji, pogotovo u poslednjih deset godina, sve veća otvorenost, pa čak i u Americi, prema jasnom levom pozicioniranju na političkom spektru.

Da li je zbunjenost u vezi sa levicom povezana sa time da neke političke partije levo imaju samo u imenu?

Naravno, to je temeljni problem. Zvanična levica je uzurpirala termine kao što su socijalizam, socijaldemokratija ili čak komunizam, tako da se i danas, kad god se nova levica pojavi, ona mora pojaviti pod nekim novim imenima – kao npr. Združena levica, Radnička fronta, Nova levica, Levi samit… Partije zvanične levice su uglavnom odigrale svoju ulogu u kapitalističkoj restauraciji, negde više, negde manje brutalno, zavisi od zemlje do zemlje, ali su, ili sekundirale, ili su te procese nosile, ili su stvorile hibridni režim, kao ovde u Srbiji, gde su se neki otvoreno nazivali levicom, a zapravo su, ne samo ogrezli u nacionalizam, već su i od početka sprovodili konzervativni projekt pljačke društvene imovine koji će posle samo pripremiti teren za jednu otvorenu privatizacijsku kampanju. To, naravno, stvara konfuziju u vezi sa terminom levica. Srećom, taj prostor se sada sve više otvara, pa svedočimo fenomenima za koje verujem da imaju potencijal da se kroz koju godinu razviju u ozbiljniju političku snagu diljem slavenskog Juga.

Levi Samit Srbije, kao kontra-opcija Levici Srbije samit je nastao od levih marksističkih grupa, radnika i sindikata, ali je činjenica da tu ima mnogih organizacionih problema.

Bez da ulazim u same partikularnosti problema koje levica ima u Srbiji, svuda vidimo istu situaciju. Svima nam je jasno da se nešto mora uraditi i da se moraju napraviti šire koalicije kako bi se zaustavila ekspanzija, nacionalistička, kapitalistička i sve više fašistička, a s druge strane, ne znamo kako to uraditi. Ili znamo kako, a nemamo iskustva da to sprovedemo. Ili, ako znamo kako i imamo nekog iskustva, nedostaje nam infrastruktura. To su neki temeljni problemi koji onemogućavaju da se u zemljama bivše SFRJ dogodi neka nova Siriza koja je ipak izrasla na već postojećoj političkoj infrastrukturi. Dakle, to su realni politički problemi koji zahtevaju dugoročan politički rad za šta dobar deo aktivista, umetnika i intelektualaca nema volje, iskustva, vremena ili sredstava.

Šta mislite o problemu levih nacionalista i o pitanju tzv. dizel-levice i koketiranja sa nacionalizmom, odnosno o upotrebi desničarskih ideologija za navodno širenje levice?

Ne bih ulazio u ta partikularna koketiranja sa nacionalizmom i koktele koji se obično pravdaju antiglobalističkim stavom u kojem se nacija vidi kao odbrana od globalnog kapitala, a potom se vizija te nacije pokušava spojiti sa levim idealima. Generalno rečeno, levica ne može biti nacionalistička. Ona teži radikalnoj promeni ili ukidanju kapitalističkog sistema koji je sam po sebi globalan i internacionalan. Prema tome, nikada neće biti socijalizma u jednoj zemlji ni u jednoj naciji, ako ga nema i u drugim zemljama i nacijama. Ako uključite druge u vašu ideju borbe, onda ne možete biti nacionalista, nego morate misliti na to da svaki vaš korak, čak i unutar vaše nacionalne zajednice, ima efekte na drugoga, a pružanje ruke preko nametnutih granica koje razdvajaju trenutne političke zajednice jeste upravo karakteristika levice.

Čemu bi trebalo dati prednost u sistemskoj borbi – direktnoj demokratiji, kritici neoliberalizma, antifašizmu, antinacionalizmu, borbi za socijalnu pravdu?

Ja se još uvek jako dobro sećam devedesetih kada je borba za osnovna ljudska prava već bila progresivna, a onda su došle godine kada je diskurs ljudskih prava postao diskurs koji opravdava sistem i zbog toga je i odbačen od jednog dela levice. Danas, kada smo suočeni sa ozbiljnom opasnošću od fašizacije društva, pokušajmo prvo da se odbranimo, a da istodobno gradimo nešto drugačije. Trenutna situacija nužno redefiniše političku konfiguraciju, ali i naše razumevanje šta jeste primarni zadatak. U tome, naravno, možemo biti i slepi i naivni i naravno da možemo činiti i greške. Ne znamo kako će nam nova generacija za deset ili dvadeset godina suditi. Možda bi čak najbolji scenario bio da jedna, nadajmo se, revolucionarna generacija kroz deceniju ili dve na nas gleda samo kao na neku vrstu levih liberala koji se nisu usudili da napadnu sistem i sprovedu revoluciju, već su je oni, naša deca, morali napraviti za sve nas.

 

 

Izvor kaleidoskop-media.com

 

 

Komentari na tekst (5)
xyz
Objavljeno:
Smejurija od intervjua "levičara sa potomstvom".
Objavljeno:
ma jok bolan, uzgojili smo degenerike bez mogucnosti da ih ikad vratimo na pravi put, moguce da treci svjetski rat pomogne onima koji prezive
Objavljeno:
U kakvom "srodstvu" je Štiksu "Styx" (mržnja) i Leverhulme ?
Objavljeno:
Nece suditi...da su htjeli,da su kadri,vec bi na neki nacin to uradili...izgradili vlastiti svijet i odredili pravac...Ovako oni su izabrali kudikamo laksi i bezbolnoji nacin....odlaze ili bjeze kako god iz ove barustine ne pokusavajuci ama bas ista mjenjati,oni idu tamo gdje treba samo raditi i vremenom prilagoditi...daleko laksi nacin ostvarenja osnovnih zivotnih i kulturnih potreba...Znaci sudit ce ignorisanjem i odlaskom....ostavice ove prostore da trunu u nacionalistickim kotarima.....
Objavljeno:
Generacije nam već sprovode presudu - razmjere migracija s ovih prostora su orgomne.
 

Napomena:
Svi komentari se prethodno moraju odobriti od strane administratora prije nego budu vidljivi na portalu. BUKA se ograđuje od stavova i mišljenja iznesenih u komentarima postavljenih na našim stranicama. Svi stavovi i mišljenja komentatora odražavaju stavove i mišljenja isključivo onih koji ih postavljaju. Redakcija BUKE je u slučaju komentara koji izazivaju rasnu, nacionalnu ili vjersku mržnju, te potiču na nasilje dužna obavijestiti nadležne organe o takvom pristiglom komentaru.