Muzičku karijeru Nikola Vranjković započeo je još dok je kao mladić boravio u Moskvi. Po povratku u Beograd sarađivao je sa mnogim bendovima a onda je 1991. godine prešao u Block Out stvorivši sastav originalnog zvuka koji je postaojedan od vodećih Srbijanskih rok bendova. Autor je gotovo svih pjesama Block Outa, pa je nakon razilaska sa tim bendom 2013. godine lako nastavio sa karijerom njegujući prepoznatljivi ambijentalni zvuk u koji je savršeno uklopio svoju poeziju.
Nikola sa novom ekipom mnogo nastupa, a osim novih pjesama, koje je snimio u protekle četiri godine, njegov bend na repertoaru ima i pjesme koje je napisao za Block Out.
Vranjković je u fazi završavanja albuma koji će biti
objavljen na dva CD-a, a na njima će se naći 120 minuta muzike. Pojaviće se na
jesen, a po riječima autora, do tada će se pojaviti još jedan ili dva singla.
Sedmoga aprila ovaj muzičar i zaljubljnik u prirodu nastupit
će u Klubu studenata Banjaluke (KSB - bivši Index), i povodom tog koncerta
razgovarali smo sa Nikolom o njegovoj karijeri ali i stvarima koje nisu vezane
za muziku.
Ovo je četvrta godina kako radite
koncerte samostalno sa novim saradnicima. Da li vam je rad otežan ili ste
relaksirani zbog toga?
Nikola: To su uglavnom ljudi sa kojima se družim ili sarađujem poslednjih petnest godina. Dobro se razumemo i što je najvažnije lako i brzo radimo, a o kvalitetu sviranja nema potrebe da govorim.
Vaše pjesme su sjetne i poetične. Da li ste vi više pjesnik ili muzičar.
Nikola: Za jedne sam više pesnik za druge muzičar. Nisam nikad razmišljao o tome a najbolje je kad te dve stvari idu zajedno.
Gdje crpite inspiraciju, s obzirom da ste zaljubljenik u rijeke i pecanje da li je zapravo mirnoća prirode ta koju prenosite i na svoje pjesme i muziku?
Nikola: Provodim puno vremena na vodi. Na Dunavu i Tisi. Album koji trenutno završavamo smo snimali na raznim lokacijama van Beograda. Ne znam za inspiraciju ali sam siguran da svaki sekund slobodnog vremena koji potrošim u gradu doživljavam kao izgubljeno vreme.
Kada bi trebali da sebe opišete u tri rečenice šta bi napisali o sebi?
Nikola: Napisao bih jednu rečenicu. Da me nerviraju ljudi koji sami sebe opisuju.
Devedesetih su osnovani, može se reći, možda i najbolji bendovi koji su ikada svirali. Koliko se uopšte gledano razlikuje današnje stvaralaštvo od onog kada ste vi počinjali?
Nikola: Ne razlikuje se puno. Ima danas sjajnih mladih bendova. Devedesetih je bilo puno više prostora za nove bendove. Nije bilo puno stranih koncerata i interneta. Ljudi su više obračali pažnju na domaću muziku. Što je najvažnije bilo je puno prostora za koncerte i puno emisija u kojima se puštala domaća rok muzika. Danas je sve manje takvih prostora, a emisija skoro i da nema pa se onda nekome ko neće da se potrudi možda učini da je manje dobrih bendova.
Kako objašnjavate eksploziju rok bendova u vremenima kada se govorilo da vlada režim i turbofolk?
Nikola: Nismo mi devedesetih znali da je zavladao turbo folk. Mnogi su se iskreno borili da ne zavlada. Danas je to potpuno očigledno. Turbo folk je naziv za specifičan način života koji živi većina ljudi na našim prostorima i u tome veoma uživa. Ime mu je dao Rambo Amadeus i u dve reči je nepogrešivo opisao stanje duha i uma kod tih ljudi. Oni koji su se bavili rok muzikom ili sličnim granama umetnosti su u to vreme još uvek verovali u bolje sutra. Danas to nije slučaj. Zašto bi pripadnici nekog afričkog plemena, recimo, verovali u bolje sutra. Oni jednostavno vode borbu za opstanak i oprezni su da ih ne pojedu lavovi i hijene.
Čini li vam se da je danas zapravo manje roka nego što ga je bilo prije dvadeset godina kada je vladao tzv. režim i kako to da u današnjim vremenima slobode i demokratije ima ovoliko šunda i kiča?
Nikola: Ne čini mi se. To se čini samo nekome ko ne prati domaću muziku nego čeka da vidi neku grupu na televiziji ili je čuje na radiju. A to se retko dešava. Ima puno rok grupa kao i devedesetih i odlične su. Čini mi se da neki ljudi još uvek nisu shvatili da je demokratija jedna od retkih reči koja u stvari nema značenje a nema ni puno veze sa rok muzikom. Što se tiče šunda i kiča i tu se stvari menjaju. Dakle za 80 posto populacije rok muzika je šund i kič i to je realno stanje. Kod nas se ljudi zgražavaju kad vide ili čuju neki rok bend bilo da je domaći ili strani. Nisam siguran da iko ima pravo da ih na bilo koji način tera na silu da slušaju nešto što ne osećaju i što im ne prija. Raspitajte se koliko dece u jednom razredu srednje ili osnovne škole od 30 đaka sluša rok muziku a koliko njih sluša bilo koju vrstu hibrida grčko-turske narodne muzike ili hibrida italijanske pop muzike. To je tema za istoričare i psihologe, a ne za rok muzičare.
Mislite li da je ovo stanje popravljivo?
Nikola: Ja sam muzičar, dugo već sviram, snimam, radim zvuk drugim grupama na koncertim. Nisam siguran da umem da odgovaram na ovakva politička pitanja. Ko je kriv za stanje i da li je popravljivo. Da su neki izbori u pitanju pa i da kažem da je ovaj drugi kriv i da će kad "naši" budu došli posle njih sve da se popravi. Stanje nije na sceni nego u glavama običnih ljudi.
Vama to kao i da ne smeta, jer čini se imate više inspiracije no što ste imali?
Nikola: Ja često pišem i o stvarima koje mi smetaju.
Da li mislite da muzička kultura i kultura slušanja muzike zavisi od trenutne situacije u nekom društvu i državi?
Nikola: Mislim da muzička kultura i kultura slušanja muzike nikako ne zavisi od trenutne situacije u društvu i državi, ali isto tako mislim da muzička nekultura i nekultura slušanja muzike zavisi i od takvih stvari.
Kako objašnajvate činjenicu da su još uvijek najbolji bendovi oni koji su oformljeni za vrijeme stare Juge?
Nikola: Ne znam kako da objasnim tu činjenicu jer se sa njom ne slažem. Goribor, Eyesburn, Darkwood dub, Bjesovi, Kolja i Grobovlasnici, Jarboli, KKN, pa do mlađih Repetitor, Consecration, Vizelj, Igralom, SSP, Brigand, to su svetski bendovi i mogu do sutra da ih nabrajam. Nikada nisam merio ko mi je svojom umetnošću učinio život više lepim - Branimir Džoni Štulic ili Aleksandar Stojkovic ST. Ja sam im jednostavno zahvalan.
Da li je moguće da novija generacija nema toliko energije da parira svojim starijim kolegama?
Nikola: Odakle vam takva ideja. Zašto bi uopšte neko nekome trebalo da parira. Kao kad bi rekli pre 30 godina da Šarlo Akrobata, Luna, Ekv ili Idoli treba da pariraju Bijelom dugmetu, Ribljoj čorbi i Parnom valjku. Nije ovo takmičenje ovo je život. I to život u kulturnom ekperimentalnom logoru.
Čest ste gost u Banja Luci. Kako vam se čini ovaj grad i imali neki bend iz Banjaluke, koji Vam se osobito dopada i koji slušate?
Nikola: Jako volim Banja luku, tu sam kao kod kuće i imam puno prijatelja. Volim Vrbas i Demofest. Tanker je bend koji ima sve kvalitete stranih bendova.
Razgovarao: Ernest Bučinski
